DUSKO TADIC prva NEVINA zrtva Haskog Tribunala za SFR Jugoslaviju

 

Duško Tadić
DNEVNIK
PRVOG
HAŠKOG
ZATOČENIKA
SLUČAJ TADIC BR. I T – 9 4 – 1 – T
frugo prošireno izdanje
Hrišćanska misao
Beograd, 2010
„Knjigu posvećujem svim Srbima nevino stradalim od strane Međunarodnog suda u Hagu.”
U Srbiji 2010. g. Autor: Duško Tadić

P R E D G O V O R
Poštovani čitaoci,
Posebno zadovolјstvo mi predstavlјa činjenica da mi je autor ove knjige ukaz-ao čast da na-pišem predgovor. Duško Tadić, Srbin iz Kozarca, prvi haški zat-vorenik i osuđenik, moj je dugogodišnji poznanik i klijent, a posle svega mogu reći i prijatelј. Ova knjiga, nevelikog obima, govori o proteklih dvadeset godi-na burnog zivota autora, o njegovoj borbi da ratni vihor 90ih zaobiđe njegovo rodno mesto Kozarac u opštini Prijedor, nedaleko od Banjaluke, o borbi da spase svoju porodicu, ognjište i sebe od svojih nekadašnjih bošnjačkih prija-telјa i komšija, ali i od pojedinih Srba. Kada mu se učinilo da je sve strahote rata ostavio za sobom, ispostavilo se da ga je tek čekala zivotna drama.  Posta-je prva zrtva Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, ostavlјen na milost i ne-milost međunarodne zajednice.
Ova autobiografska knjiga predstavlјa vrlo korisno štivo za sadašnje, ali i za sve buduće generacije. Ona ima istorijsku, pravnu, moralnu i ličnu dimenziju. Na samom početku govori se o zivotu u gradiću Kozarcu, pretezno nastanjen-om bošnjačkom populacijom, u kome autor ima ugostitelјski objekat koji je centar okuplјanja svih meštana, bez obzira na versku pripadnost. Miran zivot meštana počinju da remete ratna dešavanja, izbija rat i prividnu sigurnost i mir, autor sa porodicom nalazi u Srbiji, a potom i u Nemačkoj.
Početni deo knjige jasno opisuje tadašnju ratnu klimu, koja je obuhvatila celu bivšu Jugoslaviju, koja pored besmisla obiluje profiterstvomosvetolјubivoš- ću i mrznjom dojučerašnjih bliskih prijatelјa.
Početkom 1994. godine u Nemačkoj, u izbeglištvu, počinje njegova zivotna drama. Biva uhapšen i prebačen u Haški tribunal kao prvizatvorenik. Optu-zen je i osuđen za najteza krivična dela, i prinuđen da se preko 14 godina bori za sopstveni zivot i pravdu po nemačkim i holandskim kazamatima. Kako se braniti protiv krivice utvrđene apriori?
Kao što i zvanični naziv Tribunala govori Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovoriih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije, i u slučaju Tadić, pretpostavka nevinosti faktič-ki ne postoji. Sve se gotovo zna unapred! Postupak postaje samo formalnost, osuđujuća presuda pravilo, a zasnovanost iste na nepobitno utvrđenim doka-zima krajnji izuzetak.
Sa pravne tačke gledišta, slučaj Tadić je posebno značajan, jer se po prvi put u Drugostepenoj presudi iz 1999. godine koristi konstrukcija joint criminal ent-erprice (zajednički zločinački poduhvat), koja se u tom vidunikada ranije nije koristila, a koja ce kasnije posluziti kao osnov za podizanje optuznica u preko 70% slučajeva (pogotovo će se primenjivati na pripadnike srpskog naroda). Duško Tadić biva osuđen na 20 godina zatvora za zločine koji nikada nisu do-kazani.
Od pritvaranja u Minhenu, februara 1994. godine do puštanja na slobodu jula 2008. godine autor ove knjige uglavnom biva prinuđen da se sam bori protiv Tribunala. Svima je već poznata činjenica da je postojala neaktivnost srpskog rukovodstva iz Bosne i Hercegovine kao i iz tadašnje Jugoslavije i Srbije, tj. svesna opstrukcija odlučujućih političkih faktora, kao i opstrukcija pojedinih branilaca koji se trude da zaštite tadašnjerezime, a ne običnog građanina i po-jedinca, tj. optuzenog. U takvoj situaciji čovek mora da dobije prvo bitku sa samim sobom. Autor to i čini, nalazeći unutrašnju snagu u lјubavi prema svo-joj zeni i deci, bavi se slikarstvom, čita knjige, odrzava fizičku snagu vezbajući karate, pomaze drugim zatvorenicima da lakše prevaziđu zatvorsku samoću.
Opisujući svoj zivot u nemačkim zatvorima i zatvoru u Ševeningenu Duško pokazuje koliko nekad sitnice i na izgled male stvari znače puno. Bat koraka dobija egzistencijalnu smisao. Kao dokaz da je još neko u blizini, da nije sam na ovom svetu.
Knjiga obiluje mnogobrojnim primerima kršenja elementarnih lјudskih pra-va, kako vezanih za samo suđenje, tako i za izvršenje zatvorske kazne. O pra-vilima postupka i uopšte o postupanjima i pravnoj neutemelјenosti Haškog tribunala već je bilo dosta reči u našoj javnosti, pa se time ovom prilikom ne-ću baviti.
Ovu knjigu rado preporučujem svima. Autor, govoreći o svom procesu i zivotu u haškom i nemačkom zatvoru, govori ujedno i o drugim haškim osuđenicima koji su mahom Srbi. Naravno da svako ko je kriv za počinjene zločine treba da odgovara, bez obzira na rasu, veru, nacionalnu pripadnost ili drugi osnov, ali se krivica ne sme proizvolјno utvrđivati kao u slučaju „Ajhmana iz Kozarca“, što je postalo praksa Haškog tribunala.
Duško Tadić je bio prvi haški zatvorenik i osuđenik. „Eksperiment“ koji je napravlјen u njegovom slučaju postao je obrazac delovanja Tribunala. Mediji u Srbiji i u Republici Srpskoj nisu u početku pridavali veći značaj Tadićevom slučaju. Potrebna pomoć iz Srbije je izostala, a u pojedinim krugovima čak je smatran i za izdajnika. Takav pristup se nedugo zatim pokazao kao koban.
Bez obzira na to koliko se neki političari utrkivali u priči da se u Hagu sudi samo pojedincima, a ne drzavama, činjenica je da je konstrukcija upotreb- lјena u Tadićevom slučaju kasnije posluzila za suđenje mnogim drugim pri-padnicima srpskog političkog i vojnog establišmenta, čime posredno dolazi i do suđenja srpskom narodu u celini. Zbog toga ispovestovog velikog borca, čoveka koji je preko 14 godina proveo u zatvoru zbog dela koja je navodno po-činio u mestima u kojima nije ni bio u vreme kada su ta dela izvršena, dobija izuzetni značaj. Na kraju navešću citat iz Duškove knjige:

„Malo je onih poput tebe, ne računaj mnogo na „one“ oko sebe. Malo je onih poput nas, od „onih“ drugih ne očekuj spas!“

Advokat Vladimir Bozović   u Beogradu, 24.05.2010. godine

 

                                 Rađanje haškog suda

Ušao sam u istoriju svetskog pravosuđa kao prvi čovek osuđen za „etničko čišćenje”. Haški sud me je 7. maja 1997. proglasio krivim za progon nesrpskog stanovništva u Potkozarju na rasnim, političkim i verskim osnovama i osudio na robiju dugu 20 godina. Moje izvođenje na „crnu klupu” i drastična kazna označili su „pravno rođenje” Haškog tribunala, stvorenog da bi sudio odgovor ne za najteze ratne zločine posle Drugog svetskog rata. Ali pravo je čudo da mene ili bilo kog drugog nisu optuzili niti sudili za najtezi zločin, zločin protiv mira.Moja presuda obrazlozena je na 343 stranice. Sud me je proglasio krivim za zločin protiv čovečnosti prebijanje i ubijanje zatočenih civila u logorima Omarska, Keratermi Trnopolјe, za masakr Muslimana u Kozarcu. Ti zločini, po oceni suda, „izvršeni su u ratnim uslovima, kao deo rasprostranjenog i sistematskog napada na civilno stanovništvo, a u cilјu stvaranja velike Srbije”. Moje suđenje imalo je planetarni publicitet. Mediji na Zapadu su se utrkivali u otkrivanju zlodela „Ajhmana iz Kozarca”. Moja slika nije silazila sa stranica
listova i TV ekrana. Vest da sam osuđen za „SNN” bila je vest godine.
Emitovana je na svakih deset minuta. Od trenutka kada sam uhapšen u Nemačkoj, 12. februar 1994. pa do puštanja na slobodu 18. jula 2008., ja sam iza rešetaka proveo 14 godina, četiri meseca i šest dana. Danas zivim u Srbiji sa suprugom i dve ćerke. Na mojim rukama nema tuđe krvi. Nikoga nisam ubio, nikog zaklao, nikog silovao, nikog obesio. Optuzili su me i osudili zazlodela koja je mogao da počini samo monstrum. Moćna zapadna
propaganda prikovala me je za stub srama. Aludirajući na „Lorensa od Arabi- je”, mene su zvali „kasapin od Srbije”.Bio sam dugo prepušten sam sebi, a bez adekvatne pomoći moje drzave nisam mogao da se uspešno oduprem strašn-om zrvnju haške nepravde. Bio sam zamorče Haškog suda, što je potvrdio i tuzilac Goldston, rekavši:
„Namera Haškog tuzilaštva je da preko Tadićevog slučaja utvrdi ne samo nje- govo učešće u praksi etničkog čišćenja već i da dođe do njegovih saučesnika, a po mogućnosti i naredbodavaca”.

                                   Lažni svedoci

Moja noga nikad nije kročila u logor u Omarskoj, nikada nisam boravio u logoru Keraterm, u vreme napada na Kozarac bio sam u Banjaluci. A tuzilac je preko laznih svedoka dokazivao ne samo da sam tamo bio, već da sam rukov- odio ubijanjem, mučenjem i ponizavanjem zatočenika. „Naređivao je strazari-ma da siluju mlade Muslimanke kako bi one rađale sročad”. Na moju koman- du tvrdi tuzilac logoraši su morali jedni drugima zubima da otkidaju delove genitalija! Za sporazumno rešenje sukoba između Srba i Muslimana imao sam više ličnih razloga. Rođen sam u Kozarcu. Tu sam ziveo sa porodicom. Dve godine pred rat ovde sam otvorio kafić „Nipon”. Bio je to jedini srpski ugostitelјski objekat među 37 muslimanskih u Kozarcu. Svoju sudbinu vezao sam za ovo mesto.U našoj porodici nikad se nije osećala mrznja prema Musli- manima. Moj otac je bio oficir JNA i odgojio je svoju decu u duhu bratstva i jedinstva. Deset godina vodio sam ovdašnji karate klub.
Imam majstorsko zvanje crni pojas četvrti dan. Oko 3.000 dečaka i devojčica,
uglavnom Muslimana, obučio sam borilačkim veštinama. Vodio ih na mnoga
takmičnja i seminare. Tridesetak njih, pod mojom rukom, stekli su zvanje majstora karatea. Tim mladim lјudima bio sam sportski idol a ne njihov ubi-ca.
Neosporno je da sam uoči rata i u ratu svim srcem bio na strani svoga naroda.
Bio sam član rukovodstva prijedorskog SDS, odbornik SO Prijedor, predsed-nik Mesne zajednice u Kozarcu i policajac. Pomagao sam Srbima da se samo-organizuju i odbrane svoja nacionalna i građanska prava. Ali nisam mogao da gledam kroz prste onim sunarodnicima koji su ratni metez koristili za lično bogaćenje. Kao odbornik SO Prijedor, javno sam ukaziovao na kriminalno ponašanje pojedinaca i plјačku društvene i privatne imovine. Onda su mi rekli da drzim jezik za zubima.
Nisam ih poslušao i stigla je odmazda. Organizovali su je neki lјudi iz Kriznog
štaba u Prijedoru, pre svih dvojica policijskih čelnika Dušan Jankovic i Simo
Drlјača. U dva navrata slali su me na front. Bio sam na koridoru u Posavini.
Zadatak moje jedinice je bio da odrz ava tu jedinu vezu između Republike Srpske i Srbije. Bili smo u rovu. Smene su trajale dve tri sedmice. Ako se izuz-mu dva noćna puškaranja, drugih borbi nije bilo. U međuvremenu iskoristili su moje odsustvo i moju majku, zenu i decu izbacili iz stana u Prijedoru. Tu smo ziveli pošto je naša kuća u Kozarcu stradala. Nemajući kud, majku sam odveo u Banjaluku, a suprugu i dvoje male dece poslao najpre u Beograd, a potom u Nemačku.

                              Mučki napad

A zatim se dogodilo nešto što je prelomilo moj ţivot. Saznao sam da
su opštinski oligarsi pripremili moju likvidaciju. Dušan Janković je dao nalog
inspektoru policije, kasnije zaštićenom svedoku „CT”, da me ubije. Pošto je
ovaj to odbio, zadatak je poveren nekom rezervisti iz Kladuše. Zvali su ga
Rapa. On je pokušao da me likvidira na benzinskoj pumpi u Kozarcu. Uperio
je pušku u mene i rekao: „E, sad si moj!”.
Udarcem leve ruke odgurnuo sam cev i metak me je promašio. Taj
Rapa bio je uhapšen, ali je odmah pušten. Kasnije je priznao:
„Plan je bio da ja Duška Tadića likvidiram, zatim da se on uz najviše
počasti sahrani u Kozarcu i da se to ubistvo prikaţe kao zlodelo Muslimana.
Cilј je bio da mrtav Tadić bude strašilo za Muslimane kako oni, zbog osvete,
ne bi smeli da se vraćaju u Kozarac.”
Nekoliko dana kasnije i mene su strpali u zatvor.Onda su mi rekli da moram opet na ratište. Od vojnog policajca, koji me je sprovodio, saznao sam da mi je pripremlјena klopka. Umesto na front, istog dana vratio sam se u Prijedor, uzeo lična dokumenta, otputovati u Banjaluku, a odatle u Beograd.
Posle nekoliko meseci našao sam se u Minhenu kod brata gde su me čekali
zena i kćerke. U Nemačku sam otputovao sa članovima karate reprezentacije
Jugoslavije. Nakon nekoliko meseci boravka u Minhenu mene je uhapsila
nemačka policija, koja će me kasnije isporučiti Haškom tribunalu. Dok sam
bio iza rešetaka, vodio sam dnevnik iz kog, uz pomoć arhivskog materijala i
originalnih izjava svedoka, koje do sada nisu bile poznate javnosti, objavlј-ujem najinteresantnije delove najnovuijih saznanja.

                                           Uvod u rat

Za vreme dok sam ziveo u svom rodnom mestu više puta sam osetio dvolično ponašanje mojih muslimanskih komšija. I ja kao i mnogi drugi Srbi davali smo im uvek novu šansu za zajednički suţivot. Tako sam postupio i onda kada sam, iz najbolјih namera, organizovao poslednji sastanak koji je odrzan izme-đu predstavnika Kozarca i srpskih vlasti opštine Prijedor,na čijem čelu se tada nalazio dr Stakić. Poslednji mirovni sastanak između dve sukoblјene strane, odrzan je krajem aprila 1992. godine u jednoj od velikih sala zgrade opštine u Prijedoru. Iako tada nisam bio upoznat ko je pokrenuoinicijativu da u ime Srba u pregovarački tim budemo uklјučeni ja i moj komšija Boško Dragičević. Nas dvojica Srba, neočekivano smo se našli na spisku mirovnjaka našeg mes-ta. Naknadnim uvidom u sadrzaj dokumentacije,koja je u toku rata u Kozarcu zaplenjena od strane srpsih snaga bezbednosti, dobio sam pravu sliku o tome šta se stvarno dešavalo na tajnim sastancima muslimanskog kriznog štaba. Iz sadrzaja zapisnika sa dva poslednja sastanka stiče se utisak da su političke i vojne snage našeg mesta bile svesne situacije u kojoj su se nalazili. I pored svega toga postalo je očigledno da je preovladala ekstremna grupa lјudi, koja je stanovnike Kozarca ubrzano vodila u rat protiv Srba.

Najvazniji delovi zaplenjenog zapisnika:

U Kozarcu 04. mart 1992.

„1. Izveštaj sa sinoćnog sastanka o mobilnosti n otklanjanju nedostataka.
2. Izveštaj o boravku pripadnika M.Z. Kozarca i formiranju  stranačke komi-sije za informisanje .
3. Predlog za formiranje punkta na magistralnom putu Prijedor Banjaluka.
4. Proširenje štaba i razno.

Sivac: „Priznajem da je još uvek slaba hijerarhija rukovođenja. Trebala
bi nam četa za brza dejstva.“

M. Tadzić: „Da se neke stvari razgraniče….da se formira savet na nivou M.Z. Kozarca isklјučivo od lјudi iz svih političkih stranaka. “

Bahonjić: „Svi lјudi su potrčali u selo Balte da vide tenk srpske vojske. Ako ništa drugo, treba se što bolјe povezati sa stručnim i sposobnim lјudima. Trebaju nam lјudi od struke i da im prepustimo posao“.

Fazlić: „Da svako u svom reonu pravi spiskove lјudi po vojnoj sposobnosti i da se formiraju jedinice od odelenja do četa“.

Sakib: „Ovaj Krizni štab čine isklјučivo pripadnici jedne stranke Uoči rata na opštini Prijedor i napada na muslimanska naselјa Hambarine i Kozarac odrz-an je poslednji sastanak Kriznog štaba MZ Kozarca.

U Kozarcu 05. maja 1992.

„Za proširenje Kriznog štaba predloţeni su Redzić, Balić, dr Pašić, Dragičević i Fazlić“.

Fazlić: „Krizni štab u slučaju raša treba da prerasle u Ratni štab.“

Osman Didović (komandir policije Kozarca): „Ova situacija je nastala formiranjem srpske opštine Prijedor,nakon čega nijedan naš policajac nije potpisao lojalnost srpskoj vlasti. Sastanak sa njima je odlozen za petak. Oni traze da na našim uniformama nosimo Srpske oznake ili da vrate oruzje svi oni koji ne prihvate lojalnost.
J. Fazlić: „Mi nismo u situaciji da biramo“.

Mujagić: „Banjaluka se oglasila saopštenjem, da će biti razoruţani svi, pa čak i lojalne osobe“.

Dr. J.Pašić: „Malo cu se osvrnuti unazad cele situacije. Crna Gora i Srbija nisu naše legalne vlasti, jer im je bio cilј Federacija a poznato je kako je sve to prošlo. Rat u Bosni se vodi radi Srba u Hrvatskoj, koji bi se sutra pripojili Srbima u Bosni. Ja vam zameram što niste stupiliu vezu sa našim vlastima u Republici, s obzirom na to da smo okupirani. Ja nisam za to da formiramo našu policiju. Ja predlazem da donesemo zaklјučak, da mi nismo za rat, da nemamo mogućnosti da formiramo opštinu a ja nisam za predaju oruzja niti cu  potpisati lojalnost srpskim vlastima.

I. Hodzić: „Predlazem da formiramo komisiju za razgovor sa Srpskom demok- ratskom strankom Opštine Prijedor.“

K. Fazlić: „Predlazem odlazak na sastanak sa SDS i srpskim vlastima u Op-štini. “

M. Šarić: „To mora biti zvanična delegacija MZ Kozarca.”

K. Sušić: „Da ta delegacija ne bude jednonacionalna.”

B. Medunjanin (predsednik SDA):„Mi moramo znati sa koje se plat-forme sutra ide na razgovor. Nemam ništa protiv da s nama ide jedan Srbin, ali vi dobro znate šta je taj Duško Tadić učinio protiv Kozarčana. Tu Hamdo, boriš se u Kozarcu za fizički opstanak, a guraš Tadića u pregovore. “

Sulјo: „Ja isto mislim da bi trebao biti i Srbin u delegaciji. “

J. Fazlić: „Naša politička platforma se zna. Odrzavanje nivoa „status kvo“, do konačnog rešenja krize u Bosni.“

Hamdija Balić: „Ovde smo došli da uradimo nešto praktično. Svi se trudi-mo da ugovorimo sastanak sa Srbima iz Opštine, a smatramo se izdajnicima
Kozarčana.“

Kemal Sušić: „Bećo, nikada ti Kozarčani neće oprostiti ako ih uvučeš u rat. Ja predlazem da Duško Tadić bude član pregovaračkog tima“.

B. Medunjani: „Dokle god narod ima naoruzanje, neće priznati vlast Prije-dora.“

Zaklјučak:
1 – Da se formira mirovna komisija za pregovore u sastavu: „Kemo Fazlić, Memić Ilijaz, Dragičević Boško i Tadić Duško.“

U mirovnoj misiji
Jednoga dana, iznenada, u kafe „Nipon“ došao je moj bivši nastavniki komš-ija Kemal Sušić. Vazio je za projugoslovenski orijentisanog čoveka i nekog ko je uvek prema Srbima imao tolerantan i prijatelјski odnos. Sušić me je dugo uveravao da među Kozarčanima postoji mnogo Muslimana koji još uvek zele mir sa Srbima naše opštine. Bilo je očigledno da se Sušić svim snagama zalag-ao za mir i verovao da je još uvek bilo moguće naći neko kompromisno reše-nje, u vezi sa problemom koji je postojao između dve sukoblјene strane. Situacija je bila teška, a već duze vreme nije postojala nikakva normalna komunikacija između političkih vlasti Kozarca i Prijedora. Srbi su odbijali bilo kakve razgovore sa muslimanskom SDA, dok se u međuvremenu još više zao- štravala situacija na terenu. Svi su znali da sam ja bio jedan od prvih pripad-nika „Srpske demokratske stranke“ Prijedora i da sam imao posebno dobre odnose sa tadašnjihm Predsednikom stranke,koja je drzala celu vlast u svojim rukama. Sušić me je molio da pokušam ugovoriti još jedan sastanak delegaci-je MZ Kozarca sa srpskim vlastima u Prijedoru. Na kraju našeg razgovora pri-hvatio sam organizaciju sastanka, pod uslovom da u toj delegaciji ne budu lјudi iz SDA, koji su već učestvovali u ranije propalim pregovorima. Sušić se odmah slozio sa .mojim uslovom, a ja sam iste večeri telefonom pozvao tadaš-njeg Presednika SDS Simu Miškovića. Sastali smo se u mojoj kući u Kozarcu. Mišković je bio uveren da novi pregovori neće doneti ništa novo, jer političke vođe Kozarca slušaju isklјučivo instrukcije svoje centrale iz Sarajeva. Nakon mog upornog uveravanja da se u novoj delegaciji neće nalaziti pripadnici Muslimanske SDA, već obični vanstranački opredelјeni stanovnici nanseg mesta, Mišković je pristao da ugovori susret sa čelnim lјudima Opštine. Dva dana kasnije, obavešten sam da odmah dođem u Prijedor, gde sam postigao konkretan dogovor sa tadašnjim predsednikom Milomirom Stakićem i nјego-vim saradnicima u vezi s tačnim datumom novog mirovnog susreta sa pred-stavnicima MZ Kozarac. Sastanak dve delegacije odrzan je u zgradi opštine u Prijedoru desetak dana pre izbijanja rata. Ja i Dragičević smo bili neprijatno iznenađeni kada smo videli da se u našoj delegaciji nalazi nekoliko ekstrem-nih članova ratoborne muslimanske SDA u našoj delegaciji je bio i Memić Ilijaz, koji je kao pripadnik SDA ranije učestvovao u svim pregovorima sa srpskom stranom, a oni su definitivno doveli do još većeg zaoštravanja izme-đu dve strane. Znao sam da ga je predsednik muslimanske stranke Medunja-nin poslao namerno, sa cilјem da minira svaki pokušaj pronalaţenja mirnog rešenja. Na sastanku sa čelnim lјudima srpske vlasti, tog dana, Memić je po-novo došao u verbalni sukob sa predsednikom Izvršnog veća Dr. Milanom Kovačevićem i načelnikom policije Simom Drlјačom.
Taj sukob je ujedno predstavlјao definitivni kraj svih naših pokušaja da mir-nim putem pokušamo da sprečimo dolazak rata na naše prostore i kraj
dugogodišnje zablude sa kojom smo ziveli pod parolom o veštački stvorenom
„bratstvu i jedinstvu”. Nekoliko dana kasnije Memić je sa svojom porodicom
pobegao iz našeg mesta, a onda napustio i Bosnu i prvim avionom otputovao
iz Bnjaluke u Beč. Tamo je sa bezbedne udalјenosti pratio razvoj događaja i
dočekao kraj rata. Većina ostalih pripadnika Kriznog štaba Kozarca stradala je u krvavim sukobima u Kozarcu leta 1992. godine, a među njima i ratoborni
predsednik muslimanske SDA Bećir Medunjanin.
Preziveli učesnici mirovnih pregovora kasnije su postali nezamenjivi svedoci novoformiranog Tribunala. A onda je ispred optuzeničkih klupa suda u Hagu, na kojima smo sedeli ja, Milan Kovačevic, Milomir Stakić, Talić i ostali Srbi, prodefilovala plejada laznih svedoka, bivših učesnika mirovnih pregovora, mojih komšija i učitelјa, a među njima i Sušić, Kahrimanović, Fazlić, Jakupo-vić i ostali vešto instruisani da lazu u korist optuznice protivmene i ostalih Srba.

Strela je odapeta

Kafe bar „Nipon” u Kozarcu

Provokacije na nacionalističkoj osnovi bile su sve češće i grublјe. Moglo se to videti na svakom koraku, pa i u mom kafiću „Nipon”, koji je za kratko vreme postao stecište mladih u Kozarcu. Ja sam u ovaj lokal ulozio sve što sam imao. Lepo uređen enterijer, moderna pop muzika, emitovana preko video kaseta, privlačila je mladi svet. Najviše je bilo Muslimana. Nije ni čudo jer je Kozarac tada imao oko 10.000 stanovnika od kojih su 98 odsto bili Muslimani. Što zbog posla, što zbog porodičnog vaspitanja i sportskog ugleda, gledao sam da se u mom kafiću mladi lepo zabavlјaju, a da političke i verske rasprave ostave za neko drugo vreme i da ih vode na nekom drugom mestu. Tako je to trajalo sve do 5. avgusta 1990. godine, kada sam primio prvo preteće pismo. Potpisala ga je organizacija „Mladi Muslimani Kozarca”. U njemu se kaze:

„Dušane Tadiću, ako zeliš dobro sebi i svojoj porodici, prodaj kuću i iseli se iz Kozarca u roku od tri meseca. Kozarac mora biti čist od „Vlaha”. Bolјe je da vas ne kolјemo. To se posebno odnosi na tebe kao četnika nacionalistu. Ukoli-ko se ne iseliš, kuću ćemo ti zapaliti, a tebe i decu ubiti. Nemaš šansu da pre-ziviš. Od tebe polazi „dzihad” (sveti rat). Ĉekali smo, više ne mozemo da če-kamo. Kozarac mora biti čisto muslimanski grad. Dzihad je duznost vernika post, odlazak na hadc, propisi pranja. Ali najvaznije je uništenje nevernika „Vlaha” do istreblјenja.”
Pretnje „Mladih Muslimana Kozarca” shvatio sam ozbilјno. Strela je odapeta i hita ka svome cilјu. Razmišlјao sam šta da radim ako oni pokušaju da ostvare svoj naum. Moja kuća nalazila se u centru Kozarca. Svuda okolo ziveli su komšije Muslimani. U slučaju napada bilo bi vrlo teško sačuvati zivu glavu i izvući porodicu na sigurno. Bile su to prave noćne more. Vrlo brzo osetio sam praktične posledice pretećeg pisma. Usledio je nagli bojkot ulaska u moj kafić. Dojučerašnji redovni gosti počeli su da izbegavaju „Nipon”. Od nekih prijate-lјa saznao sam da smo ja, moja porodica i moj lokal česta tema na sastancima članova „Alijine stranke”. Doţivlјavali su nas kao neki srpski bastion u srcu Kozarca koji, po svaku cenu, mora biti uklonjen. Promet u mom lokalu idućih dana toliko je opao da sam morao drastično smanjiti personal. Ono malo gos-tiju mogao sam i sam da opsluzim. Incident koji se dogodio jedne zimske več-eri 1992. godine nije slutio na dobro. Te noći u mom lokalu bilo je desetak gostiju. Sedeli su za stolovima postavlјenim pored širokog staklenog izloga i posmatrali prolaznike u najprometnijoj ulici u Kozarcu. Društvo je bilo „naci-onalno šareno” i dobro raspolozeno. U jednom trenutku moj komšija Muslim-an Balić i Srpkinja Ana zaplesali su uz muziku sa video-linka. Nјihova igra je prosto plenila. Već je bila poodmakla noć kad je u kafić banuo meni nepoznat čovek. Bio je dobro pri piću. Obratio mi se vrlo arogantno:

Rekli su mi da si ti taj koji ne točiš piće Muslimanima. Pa, eto ja došao da proverim da li je to istina. Deder, sipaj mi konjak!

Nalio sam mu čašu konjaka i rekao:
– Sad vidiš da oni koji su te poslali nisu rekli istinu. Ako se okreneš oko sebe, videćeš daje ovde večeras više Muslimana nego Srba.

Neobični gost je naiskap salio konjak u grlo, zateturao se i čašu tresnuo o pod:
– Još jednu!, rekao je gledajući me drsko u oči.
„A ti si, kazu, onaj koji ne daš Muslimanima da piju u tvom lokalu? Da vidim hoćeš li imeni to zadovolјstvo da uskratiš. Eto, došao sam u inat da ovde pij-em. Sipaj još jednu!”
Odlučio sam da prekinem ovaj dijalog. Bojao sam se incidenta. Kazao sam pijancu:
– E, sad je dosta!“ Nisam zeleo da pokvari dobro raspolozenje mojih gostiju. Klateći se na barskoj stolici, kabadahija je rekao:

– U redu, ali ja nikada nikome ništa ne plaćam. Neka ti plate oni iz kafane „Cr-vene ruze“. Oni su me ovamo i poslali.  Izašao je napolјe. Nekoliko trenutaka kasnije veliki stakleni izlog moga kafića bio je razbijen. Neko je dva puta snaz-no udario u staklo, a zatim krenuo niz ulicu prekrivenu tek napadalim sneg-om.  Istrčao sam napolјe i pojurio za napadačem. Kada sam ga stigao, video sam da je to isti onaj čovek koji me je malopre provocirao u lokalu. Zgrabio sam ga i dovukao u kafić. Bio je isečen na više mesta. Oko nas su lezali koma-di razbijenog stakla na kojima su se videli tragovi krvi. Zamolio sam komšiju Balića da povređenom ukaze pomoć. Uplašio sam se da će iskrvariti i umreti u mom lokalu. Samo mi je još to trebalo. Iste večeri provokator je prebačen u prijedorsku bolnicu gde mu je ukazana potrebna lekarska pomoć. Ĉim
je izašao iz bolnice, on je lansirao sledeću laz:

Tadić me je, uz pomoć nekoliko četnika, na silu ugurao u svoj lokal i onda su na mojim rukama i telu nozevima ispisali srpske krstove i druge oznake.  

                                                 Opasne glasine

Nјegova priča počela je kao bauk da kruzi Potkozarjem. Išla je od usta do us-ta, od čoveka do čoveka dok nije prihvaćena kao potpuna istina. Uzalud sam ja pokušavao da te glasine demantujem. Uzalud sam se pozivao na goste koji su bili očevici događaja. Strela je odapeta i hitala ka svome cilјu. Organizacija „Mladi Muslimani Kozarca” zapretila je odmazdom svakome onome ko navr-ati u „Nipon”. Našao sam se u potpunoj izolaciji. Iz Kozarca me je trebalo isterati milom ili silom. To je bio muslimanski projekat etničkog čišćenja ovog prostora. Nikada nisam krio da sam jedan od organizatora plebiscita na kome se srpski narod u BiH izjasnio za opstanak u zajedničkoj drzavi sa Srbijom. Bio sam svestan da ću zbog toga biti izlozen osudi članova SDA, ali nisam oče-kivao da će me zitelјi Kozarca, moje komšije, poznanici i prijatelјi, gotovo list-om označiti kao glavnog krivca za izbijanje rata u BiH i stvaranje logora u Omarskoj, Keratermu i Trnopolјu.

                                     Temelјi Srpske

 Pravoslavna crkva u mestu Kozarac

U centru našeg mesta nalazila se stotinu godina stara Pravoslavna crkva Sv. Petar i Pavle. Crkva je za celo vreme njenog postojanja predstavlјala najvaz-nije mesto okuplјanja srpskog naroda, koji je ziveo na prostoru crkvene opštine Kozarac. Bogomolјa se nalazila u središtu najekstremnijeg musliman-skog dela opštine Prijedor. Za vreme verskih svetkovina, koje su se godinama odrzavale u crkvi i njenoj lepo uređenoj porti, nikada se nisu desili bilo kakvi neprijatni događaji, koji bi uneli nemir među muslimansko stanovništvo. Prvi ozbilјniji znaci odbojnosti muslimanskih komšija prema onima koji su tradic-ionalno dolazili u našu crkvu postali su vidlјiviji od 1990. godine. Nastavak negatnvnog odnosa  prema malobrojnim Srbima u Kozarcu ubrzavao se, sraz-merno negativnom razvoju događaja na poli-tičkoj sceni Bosne i Hercegovine, a posebno pred odrzavanje referenduma o nezavisnosti BiH. Referendum su organizovali muslimanska SDA i istomišlјenici hrvatske HDZ. Srbi uglavnom nisu učestvovali u tom događaju, već su ga masovno bojkotovali na celoj teri-toriji BiH.
Kao adekvatan politički odgovor Srpska demokratska stranka je, uz podršku naše crkve, organizovala Plebiscit Srpskog naroda BiH o ostanku BiH u zajed-nici sa Srbijom i Crnom Gorom. Plebiscit je odrzan na prostoru cele Bosne 9. i 10. novembra 1991. godine. Od str-ane Glavnog odbora SDS opštine Prijedor, dobio sam zadatak da organizujem plebiscit na glasačkom mestu br. 36 koje je pokrivalo uze područje Kozarca i okoline. Muslimanska vlast je odbila da nam ustupi neku od brojnih prostorija, u kojima su se inače odrzavali takvi skupovi. Zbog toga sam se obratio za pomoć svešteniku Pravoslavne crkve Mladenu Majkiću sa molbom da nam dozvoli organizovanje glasanja o „Ple-biscitu“ u nekoj od pomoćnih prostorija koje su se nalazile u dvorištvu naše crkve. Samo glasanje je odrzano pod punom kontrolom opštinske vlasti iz Prijedora, uz poštivanje uobičajenih procedura kontrole od strane posebno imenovanih lјudi. U našem slučaju glavni kontrolor sprovođe-nja plebiscita bio je Jovan Vukoje iz Prijedora. Celokupna organizacija dvodnevnog glasa-nja, protekla je bez bilo kakvih problema, a odziv srpskog stanovništva je bio gotovo sto postotan, dok je izlazak Muslimana na glasanje bio zanemarlјivo mali. Glasanje o „Plebis-citu” bilo je uspešno, a njegovi rezultati su bili slični rezultatima glasanja iz ostalih delova BiH. Bio je to ustvari istinski glas srps-kog naroda i zvanično upozorenje muslimansko-hr-vatskoj koaliciji, da Srbi neće dozvoliti nasilno odvajanje srpskih teritorija od naše matice i Beograda. Uz sve to „Plebiscit” koji je odrţan 1991. godine predstavlјao je političku osno-vu iz koje je kasnije rođena Republika Srpska.

                                         Prva čišćenja

U predvečerje sukoba, negativan politički razvoj događaja koji se odvijao pred našim očima, masovne pripreme za rat i javno naoruţavanje muslimansko-hrvatskih saveznika, nametnulo je potrebu za odgovorom srpskog naroda i u tom pogledu. SDS i vojno-poli-cijske vlasti iz Prijedora organizovali su ubrza-no naoruţavanje našeg naroda, a onda su uvedena redovna deţurstva, na celoj teritoriji Opštine sa cilјem da se spreči uništavanje srpske imovine i zaštita našeg naroda. Osnova za takvu reakciju je leţala u negativnom iskustvu, koje smo stekli u našem kraju uoči Drugog Svetskog rata. Tom prilikom naše mus-limanske komšije su, kao civili ili pripadnici proustaških „Domobranskih jedinica”, izvršili do tada nezapamćene zločine prema svojim srpskim kom-šijama. O tom zločinu svedočil masovna grobnica srpskih civila pod nazivom „Zajednice” u kojoj su posle Drugog svetskog rata sahranjeni ostaci nekoliko stotina nevino ubijenih Srba našeg mesta. Iako su imena počinpoca bila poz-nata među svim stanovnicima Kozarca, zbog tog zločina nijedan Musliman nnkada nije izveden pred lice pravde, a na spomen ploči je u ime pomirenja ostalo zapisano da se radilo o „ţrtvama fašizma“. U dogovoru sa čelnicima SDS i crkvenim velikodostojnicima uvedeno je redovno noćno deţurstvo u čuvanju kompleksa objekata Pravoslavne crkve u Kozarcu. Ubrzo posle toga ja sam se sastao sa vođom noćnih straţa koje su bile angaţovane u očuvanju naše crkve. Zbog karakteristične lokacije naše crkve u Kozarcu i činjenice da se ona nalazila u neposrednom okruţenju muslimanskog stanov-ništva preko dana nisu postojale oruţane straţe, jer nismo ţeleli da na bilo bilo koji način isprovociramo naše susede. Svi lјudi iz obezbeđenja bili su pripadnici SDS. Preko dana su vodili uobičajen ţivot kao i svi drugi civili, a preko noći su svoje dnevne obaveze i civilnu garderobu menjali za uniforme srpskih dobrovolјač-kih jedinica s puškom u ruci. Nismo smeli dozvoliti bilo kakvo iznenađenje. Ţiveo sam u našoj porodičnoj kući u centru Kozar-ca, zajedno sa mojom majkom, suprugom i dve kćerke. Moja braća su poodavno zivela daleko od rodnog kraja i nisu pokazivali poseban interes za zivot na našem imanju. Dobar deo dana provodio sam boraveći u mom ugostitelјskom lokalu, koji se nalazio svega nekoliko koraka daleko od glavne ulice. Nakon zatvaranja obj-ekta umesto na počinak ja sam moju ulogu ugostitelјa menjao u onog koji je morao da straţari ispred našeg ognjišta od ponoći do jutra. S vremena na vre-me odlazio sam u crkveno dvorište kako bih moje besane noći delio sa novim prijatelјima i oruţanim članovima srpskih noćnih straţa. Znao sam da su „Mladi Muslimani Kozarca” već imali skrojen plan, da u slučaju napada srps-ke vojske na Kozarac likvidiraju i mene i sve članove moje porodice. Znao sam ime jednog od mojih muslimanskih komšija koji je dobio taj zadatak. Bio sam svestan situacije u kojoj smo se nalazili, ali jednostavno nisam mogao predvideti tačan datum napada, zbog čega sam se potajno nadao da rata neće biti. Stranački vođa Simo Mišković ranije mi je obećao da ću biti blagovreme-no obavešten o napadu na naše mesto, kako bih mogao na vreme evakuisati članove moje porodice. Iako sam u Banjaluci imao dvojicu braće i drugu rod-binu, bio sam svestan da ćemo svi mi nakon odlaska sa našeg ognjišta brzo biti prisilјeni da vodimo ţivot običnih izbeglica. U međuvremenu malobrojni stanovnici srpske nacionalnosti napuštali su naše mesto, jedni za drugima. Odlazili su bojaţlјivo i tiho u ranim noćnim satima u vozilima sa što manje ličnih stvari, kako ne bi skrenuli paznju Muslimanskih komšija.

                                            Srpski tenkovi

                                                        Posada Tenka JNA – „M84“ 

Bila je nedelјa sunčan i izuzetno topao dan za to doba godine. Pogledao sam kroz prozor i odmah primetio da se na ulici dešava nešto neobično. Podigao sam slušalicu, telefonska veza je bila u prekidu. Iznenada, kroz naše mesto je prostrujala vest o dolasku tankova srpske vojske na glavnu raskrsnicu puta Banjaluka Prijedor. U našem naselјuje vladala uzavrela atmosfera, sve je vrilo kao u košnici. Unaokolo su jurcali isprepadani meštani, izmešani i stari i mladi, civili i uniformisani muslianski bojovnici, sa oruţjem u rukama. Među njima je vladao haos i očigledan strah u iščekivanju onoga što 6i uskoro moglo da se desi.
Obukao sam se, izašao na ulicu, a onda se ubrzanim korakom uputio prema našoj crkvi, u čijem dvorištu se nalazila kuća u kojoj je ţiveo sveštenik Majkić sa porodicom. Ja i moji smo snjima odrţavali izuzetno dobre odnose od prvog dana sveštenikovog dolaska u Kozarac. Kako je vreme odmicalo, mi smo bili sve prisniji i upućeniji jedni na druge u svakom pogledu. Tako je bilo i tih teš-kih predratnih dana, kada se svakog trenutka mogao očekivati rat. Prolazio sam ulicom sudarajući se sa meštanima, koji su uznemireno i radoznalo hrlili ka mestu odakle se jasno video tenk, čija cev je bila okrenuta prema centru našeg mesta. Telefonske veze sa Prijedorom i drugim gradovima bile su mrtve tako da ja i Majkić nismo bili u mogućnosti da saznamo nešto više o onome šta se stvarno dešavalo tog dana. Na neki način smo bili informativno izolova-ni. Većina Srba već je bila napustila uzi centar mesta i mi smo se osećali pot-puno zaboravlјeni od strane srpskih vlasti iz Prijedora. Na kratko smo razme-nili mišlјenje o tome šta nam je bilo činiti, a onda smo doneli odluku da poku-šamo ostvaritii direktni kontakt sa tenkovskom jedinicom srpske vojske. Naivno smo verovali da će naš postupak biti razumlјiv i podrzan sa obe strane naoruzanih barikada. Kretali smo se duţ magistralnog puta iz pravca Banjalu-ke prema raskrsnici ulaza u Kozarac, na kom je stajao srpski tenk. Sveštenik Majkić je na sebi imao uobičajenu mantiju crne boje, a ja sam bio obučen u običnu civilnu garderobu. Pedeset metara pre dolaska do cilјa, sa desne stra-ne puta, sa muslimaskih barikada se prolomila gromoglasna naredba:

– Stojte četnici, stojte. Vraćajte se!

U prvom trenutku sam pomislio da poruka nije bila upućena nama, pa smo nastavili da koračemo dalјe. Nekoliko trenutaka kasnije ponovo se začula još jača pretnja:

– Stojte četnici, stoj pucaćemo, stoj pucaćemo!

Još jednom smo se pogledali oči u oči i bez reči shvatili da je naša kratka mis-ija neuspešno završena. Okrenuli smo se bez reči i vratili odakle smo došli, a onda smo uskoro stigli na ulaz u crkvenu portu. Nekoliko metara dalјe od ulazne kapije, na travnatom terenu je lezalo unaokolo razbacano smeće. Bilo je očigledno da  je to neko uradio namerno. Ispred ulaza u crkvenu kuću uz-nemireno su stajali moja majka i sveštenikova zena Vesna. Popadija je drzala u naručju svoje dete i kroz plač uznemireno ispričala šta se desilo za vreme našeg odsustva:
– Desetak minuta nakon što ste otišli u dvorište crkve je upala grupa unifor-misanih Muslimana. Skandirali su i vređali. A onda su sa crkve pokušali ski-nuti našu zastavu. Kasnije su došli pred kuću i preteći trazili klјuc od crkve. Psovali su i zapretili ako za pola sata ne skinemo zastavu:
– Zaklaćemo i tebe i dete, a crkvu zapaliti.
Odmah posle tog događaja popadija je sa detetom u naručju otrčala do moje majke, a onda su se obe vratile u crkveno dvorište, jer od šoka i straha koji je doţivela u kući više nije smela ostati sama. Nakon svega onoga što se desilo tog dana bilo je suludo traţiti da bilo ko od članova naših porodica produzava boravak u okruzenju ratobornih Muslimana. Ja i Majkić smo lako i brzo odlu-čili da odmah evakuišemo naše najbliţe na sigurnije mesto. Pola sata kasnije spakovali smo najnuznije stvari za odlazak u izgnanstvo, a onda smo se našli u crkvenom dvorištu, spremni za put. U obliznji Prijedor nije bilo moguće pu-tovati, jer su putevi bili u potpunoj blokadi, i mi smo se odlučili za odlazak u 50 kilometara udalјenu Banjaluku. U malom autu „jugo 45” smestilo se nas petoro odraslih i troje male dece.

                                               Evakuacija
Za volanom je sedeo sveštenik Majkić, a ja sam imao obavezu da pokušam obezbediti siguran prolaz preko teritorije koju su kontrolisale muslimanske straze. Pred sam izlazak iz crkvenog dvorišta na kratko nas je zaustavio jedan aktivista muslimanske SDA i u prolazu dobacio:

– Tadiću, ako sada odete, kad nam je najteze, više se ne vraćajteu Kozarac.

– Vi ste izabrali rat. Ja se odmah vraćam u Kozarac, a vi me sprečite ako
mozete.

Odgovorio sam kroz poluotvoreni prozor dok je sveštenik dodavao gas i uda-lјavao se u pravcu našeg odredišta. Petsto metara dalјe na putu nas je čekalo novo iznenađenje. Uniformisani komšija Bahonjić je stajao na sredini puta. Na sebi je imao maskirnu uniformu, na kojoj je dominirala izrazito zelena bo-ja a na glavi je nosio zelenu beretku, sa vidlјivim oznakama muslimanskih paravojnih formacija. U rukama je drzao automatsku pušku kojom je suma-nuto mahao okrećuci cev u pravcu našeg vozila.

– Stoj – Proderao se nekadašnji redovni gost mog „Nipona”.
Bio je ozbilјan i uznemiren. Na kratko sam odškrinuo vrata i priupitao:

– Komšija, zašto ne moţemo proći, pa mi vozimo samo decu.
– Takva je naredba. Vraćajše se nazad.

– Znači, ne mozemo proći. Jos jednom sam prokomentarisao situaciju u kojoj smo se našli, dok su deca u autu preplašeno plakala.
– Vozi nalevo u centar mesta. Pokušaćemo drugim putem, putem preko Koz-are.“- Obratio sam se vozaču, čvrsto stiskajući pištolј u mojoj ruci. Zbog neo-pisive guzve i panike koja je vladala duz puta kojim smo se kretali do glavne ulice gotovo niko nije obraćao paţnju na naš automobil. U roku od nekoliko minuta našli smo se na izlazu iz zadnjeg naselјa u samom podnoţju planine Kozare.

Znao sam da se pred nama nalazi još jedna barikada sa muslimanskim vojni-cima, ali to nam je bio jedini preostali izlaz iz blokiranog Kozarca. Računao sam na faktor iznenađelјa. Vozilo u kom se nalazilo nas osmoro jurilo je pu-tem prema planinskom vrhu punom brzinom. Ispred nas se isprečila još jed-na grupa muslimanskih vojnika, a jedan od njih je pokušavao da nas zaustavi. Mahao je puškom koju je drzao u ruci. Sveštenik je počeo da smanjuje brzinu s namerom da stane, ali ja sam reagovao munjevito i glasno se proderao.

– Ne smanjuj brzinu. Gas, gas. Ne zaustavlјaj.

Majkić se na kratko kolebao, a onda me poslušao i pojačavajući brzinu proju-rio između muslimanskih vojnika. Još jednom sam se okrenuo i na putu iza nas ugledao uniformisanog čoveka, koji je u rukama drzao ručni bacač „zolјu“ usmerenu prema našem autu. Dok smo se ubrzano udalјavali ka planinskom vrhu na Kozari sveštenik Majkić je krsteći se neprestano ponavlјao:

– O sveti Boze pomozi, o sveti Boze pomozi ….

Pola sata kasnije vozili smo se bezbedno prolazeći pored brojnih patrola srp-ske vojske ka putu Gradiška-Banjaluka. Krajem dana smo stigli u Banjaluku, koja je bila pod kontrolom srpskih snaga. Napokon smo se domogli sigurnog prostora. Naše porodice su neočekivano postale prvi prognanici sa prostora opštine Prijedora moja supruga i naša deca, iz sigurnosnih razloga, nikada se više nisu vratili da u porodičnu kuću u Kozarcu. Sveštenik  Majkić mi je dao klјučeve od kuće i crkve u Kozarcu sa zadatkom da pazim i redovno obilazim crkveno imanje. Sutradan sam se sam vratio u rodno mesto, gde sam uz pom-oć nekoliko dobrovolјaca SDS stranke nastavio da dezuram i čuvam naša ima-nja, koja su se i dalјe nalazila na udaru muslimaskih ekstremista. Nekoliko godina kasnije, slušao sam laţi izgovorene iz usta mog komšije i opšte, pozna-tog psihičkog bolesnika i manijaka Nihada Seferovića. Uporno me je optuziv-ao da sam za vreme rata leta ‟92. godine zarobio grupu muslimanskih policaj-aca, a onda likvidirao Komandira policije Osmu Didovića u dvorištu naše crk-ve u Kozarcu. Ne samo da nisam ni bio za vreme oruzanih sukoba u Kozarcu, već se takav zločin nikada nije ni desio pred bilo kojom pravoslavnom crkvom na opštini Prijedor, pa ni pred crkvom u Kozarcu.

                                      Tajna objava rata

Srpski krizni štab Prijedora uoči rata 1992. g.  Tri nacionalne stranke (SDA, SDS, HDZ), nastojeći da zauzmu što bolјu poziciju, intenzivno su radile na mobilizaciji i naoruzavanju pripadnika svog naroda. Na tom poslu, kao član SDS, i ja sam dao svoj doprinos.

Za ono malo Srba u Kozarcu zivot je bio vrlo rizičan.Svakog dana dobijali smo telefonske pretnje i uvrede. Ulicama našeg malog mesta patrolirale su musli-manske paravojne formacije. Bahati i pijani, do zuba naoruzani Alijini „lјilјa-ni“, šepurili su se u maskirnim uniformama. Prema onima koji bi odbili da stanu pod njihov barjak odnosili su se osiono, sa prezirom. Na svim putnim pravcima prema Kozarcu i dalјe su se nalazile njihove posade koje su kontro-lisale ko ulazi i ko izlazi iz našeg mesta. Situacija u Potkozarju bila je haotic-na. Svako se naoruzavao kako je znao i umeo. Mnogi su utom poslu dobro omastili brke. U nekoliko navrata skretao sam paţnju rukovodstvu SDS, kao i čelnicima opštinske policije na masovno naoruzavanje Muslimana u Kozarcu. Pitao sam se otkud im stize oruzje, ne znajući da u toj raboti učestvuju i neki od onih sa kojima sam upravo razgovaro o tom problemu. Među profiterima su bili načelnik Simo Drlјača i Dušan Janković, komandir policije u Prijedoru, kao i neki drugi lјudi iz političkog, vojnog i policijskog vrha opštine. Zbog ma-hinacija sa oruzjem sa duznosti prvog čoveka Srpske Demokratske stranke u Prijedoru bio je uklonjen njen tadašnji predsednik dr Srđo Srdić.

                                       U dva rova
Stojan Zupljanin, tadašnji načelnik Sluzbe javne bezbednosti u Banjoj Luci, insistirao je na uspostavlјanju pune kontrole nad svim policijskim stanicama koje su se nalazile na teritoriji buduće Republike Srpske. Od čelnih lјudi prije-dorske policije zahtevano je da svi zaposleni u policijskim stanicama na teri-toriji ove opštine potpišu izjavu o lojalnosti srpskim vlastima, kao i prihvata-nju novih srpskih policijskih oznaka. Na taj zahtev Muslimani su dvojako rea-govali. Jedni su smatrali da u ime mira treba prihvatiti srpske zahteve. Drugi su im se oštro suprotstavili. Na tu temu vođeni su dugi i mučni pregovori. Srpski zvaničnici ostali su pri tome da svi zaposleni u policijskoj stanici u Kozarcu, bez obzira na nacionalnu pripadnost, moraju da potpišu lojalnost ili he biti otpušteni s posla posle čega bi usledilo vraćanje naoruţanja i drute opreme. Simo Drlјača, načelnik prijedroske policije, bio je izričit:

– Ja sam primio depešu sa naredbom iz Banjaluke i ja ću je sprovesti prema svima zaposlenima u policijskoj stanici u Kozarcu milom ili silom.

Bećir Medunjan, jedan od muslimanskih vođa u Kozarcu, ovako je sunarodni-cima saopštio rezultat pregovora sa Srbima:

– Mi se nalazimo u dva rova. Ljudi su poslednji dinar dali za oruzje i ne zele da ga predaju. Ako bi neko poptisao predaju oruţja i prihvašio srpske propi-se, taj bi se našao na velikom udaru. Srbi još nisu spremni da nas napadnu.

Tih dana krnje Predsedništvo BiH, sastavlјeno od Muslimana i Hrvata, done-lo je odluku o povlačenju jedinica JNA sa teritorije ove republike. Ovom odlu-kom trebalo je, navodno, sprečiti otuđenje i plјačku BiH od strane JNA. Alija Delimustafić, ministar unutrašnjih poslova BiH, tim povodom uputio je tajnu depešu svim načelnicima policije u kojoj se kaze:

„Naređujem:

1. Izvršiti potpuno i masovno zaprečavanje na svim putnim pravcima na teri-toriji Republike Bosne i Hercegovine, na kojima jedinice JNA otpočinju izvla-čenje tehničko-materijalnih sredstava, u neposrednoj koordinaciji sa MUP;

2. Izvršiti blokadu šireg regiona vojnih objekata iz kojih se nastoje izneti teh-ničko-materijalna sredstva, raznim vrstama formacijskih i prirodnih prepre-ka, koje treba obezbediti jedinicama Teritorijalne odbrane BiH;

3. Nenajavlјenim kolonama bivše JNA i bez pratnje MUP sprečiti izlazak iz kasarni i komuniciranje na teritoriji Republike BiH;

4. Ubrzano planirati i otpočeti borbena dejstva na celokupnoj teritoriji Repu-blike BiH i iste koordinarati sa štabovima teritorijalne odbrane regija, opština i Republike BiH. U okviru planiranja borbenih dejstava planirati opsezne me-re zaštite stanovništva i materijalnih dobara Republike BiH.“

                                           Napad na JNA

Krnјe Predsedništvo Republike BiH tajno je objavilo rat JNA. Depešu minist-ra policije Alije Delimustafića čelnici SDA u Kozarcu i njihove paravojne jedi-nice jedva su dočekali. Bila je to iskra iz koje će se razviti veliki ratni pozar. Krizni štab u Kozarcu odmah je prešao u akciju. Muslimani su počeli da napa-daju jedinice JNA koje su se kretale na relaciji Prijedor Banjaluka. Kozarac je uzavreo. Danju i noću, ulicama se prolamao bojni poklič. Gomile lјudi valјale su se ulicama. Medju njima bilo je i mnogo mojih poznanika, koji nikad ranije nisu pokazivali zelјu za sukobom. Uticaj propagande SDA bio je više nego oči-gledan. Svake noći dezurao sam u dvorištu moje kuće. Verujući da se krvopro-liće još uvek moze sprečiti, ugovorio sam nekoliko novih susreta između čel-nika opštine Prijedor i vođa Muslimana iz Kozarca. Ali svaka strana ostala je pri svome. Postupajući po nalogu krnjeg Predsedništva BiH, čelnici SDA u Kozarcu i Hambarinama formirali su oruţane vojno-policijske formacije, koje na glavnim putnim pravcima postavlјaju kontrolne punktove i barikade. Bilo je pitanje dana kada će izbiti oruzani sukob. I on se dogodio 22. maja 1992. godine na kontrolnom punktu u Hambarinama. Muslimanski vojnici su sves-no počinili zločin protiv mira, jer su bez upozorenja pucali na vozilo JNA i ub-ili dvojicu, a ranili četvoricu vojnika. Pošto Muslimani nisu dozvolili izvlače-nje ubijenih i ranjenih, Krizni štab u Prijedoru izdao je naređenje u kome se kaze: „Upozoravamo da će se ubuduće direktno tući područja na kojima se kr-iju počinioci ovih dela i pripadnici paravojnih formacija. Krizni štab naređuje stanovništvu Hambarina i mesnim zajednicama sa tog područja, odnosno svim građanima muslimanskih i drugih nacionalnosti, da danas, u subotu 23. maja, do 12 časova, izruče počinioce zločina stanici javne bezbednosti u Prije-doru.”

Kako rok nije ispoštovan, javno se oglasio Simo Drlјača, šef prijedorske polic-ije:

S obzirom da građani Hambarina nisu ispoštovali odluku Ministarstva Republike Srpske, nisu predali oruţje, te da su odbili saradnju sa legalnim organima vlasti u vezi sa napadom na vojnike JNA, kao i zahtev koji im je poslala Vojska, Krizni štab opštine Prijedor odlučio je da u ovom mestu vojno interveniše radi razoruţavanja i hvatanja poznatih počinilaca zločina nad vojnicima.

                                              Zajednice

Mesto Kozarac je vazilo kao najjače uporište muslimanskih ekstremista na opštini Prijedor, a pripreme za sukob na tom prostoru na obe strane su dobro osmišlјene i razrađene do najsitnijih detalјa. Stanovnici muslimanske nacio-nalnosti pripremali su se za rat na posebno karakterističan način. Osim mas-ovnog naoruzavanja, svih vojno sposobnih muškaraca i zena, oni su kopali ro-vove i pravili bunkere u blizini svojih kuća u koje su skrivali oruţje i municiju, ratne rezerve nekvarlјive hrane, naftu, benzin, novac i druge dragocenosti. Te aktivnosti bile su svakodnevno vidlјive svim stanovnicima šireg područja Ko-zarca. Među malobrojnim Srbima je vladalo nepoverenje u odnosu na musli-manske komšije koji su jedno pričali a drugo radili. Na području Kozarca je već dugo preovladavalo većinsko stanovništvo Muslimanske nacionalnosti, koje je od Drugog svetskog rata vaţilo kao proustaški orijentisan narod. Svojevremeno su pred sam početak Svetskog rata uzeli učešće u teškim zloči-nama, koji su počinjeni prema civilnom stanovništvu srpskog naroda našeg kraja. Zbog toga su stariji stanovnici ziveli u pritajenom strahu od moguće os-vete potomaka stradalih Srba. Srpsko spomen-groblјe, koje se nalazilo izme-đu Kozarca i Trnopolјa pod nazivom „Zajednice“, tih predratnih dana bilo je prisutnije u svesti svakog Muslimana više nego ikada ranije. Nakon otpočinja-nja sukoba na području mesta „Hambarine” javno je izdan proglas o tome da će 25. maja 1992. magistralnim putem iz pravca Banjaluke preko Kozarca do Prijedora proći konvoj vojske tadašnje JNA. S obzirom na to da su na područ-ju Kozarca bili postavlјeni brojni kontrolni punktovi muslimanskih paravojni-h formacija, nije bilo teško pretpostaviti šta če se uskoro desiti.

Kada se konvoj vojske JNA pribliţio nadomak Kozarca, na njih je bez upozo-renja otvorena vatra sa muslimanskih barikada i iz okolnih kuća. Tom prili-kom je onesposoblјen jedan tenk i teško ranjen jedan vojnik srpske nacional-nosti. Taj incident je praktično predstavlјao još jedan zločin protiv mira, koji je doveo do otpočinjanja direktnog sukoba između Srba i Muslimana koji su ţiveli na području Kozarca. Na širem području Kozarca vođeni su zestoki suk-obi 25. i 26. maja, a onda je došlo do kapitulacije i predaje nekoliko hilјada muslimanskih vojnika i civila.

Shodno takvom razvoju događaja, Krizni štab opštine Prijedor doneo je sle-deću odluku:

„U cilјu rešavanja nastalog problema, zbog zaroblјavanja velikog broja nepri-jatelјskih formacija i drugih lica koja su se zatekla u zonama oruzanih sukoba i lica koja su zatraţila pomoć i zaštitu, Krizni štab Opštine Prijedor je odlučio da u naselјu Trnopolјe organizuje prihvat i smeštaj za lica koja traze zaštitu, a da se ratni zaroblјenici radi obrade zadrze u objektu Keraterm u PriJedoru, odnosno u upravnoj zgradi i radionici rudnika zelezne rude u Omarskoj“.

Posledice tako nepromišlјene odluke čelnih lјudi Opštine Prijedor kasnije su se pokazale tragičnim za sve sudionike rata a posebno za one koji su leta 1992 godine na bilo koji način bili povezani sa radom takozvanih Sabirnih centara Omarska, Keraterm i Trnopolјe. Dva meseca kasnije, prijedorski logori Omar-ska, Keraterm i Trnopolјe su raspušteni, a uz pomoć Međunarodnog crvenog krsta, sa šireg područja opštine Prijedor i Banjaluke, u inostranstvo su otpu-tovali svi ratni zaroblјenici, ali i oni Muslimani koji su tadašnje ratne okolno-sti iskoristili da se domognu posla u zemalјama bogatog zapada. U vezi s tim Sluzba za informisanje iz Banjaluke Je podnela izveštaj u kom je pisalo:

„Stanica javne bezbednosti je zaprimila i pozitivno rešila 13.180 zahteva za odjavu prebivališta građana, uglavnom Mulimanske nacionalnosti, koji su iz-razili volјu za odlazak u Sloveniju i druge zemlјe Zapadne Evrope. Ova grupa-cija, još nije napustila područje Opštine, već Je samo izvršila odjavu prebiva-lišta građana, te uz pomoć verskih i humanitarnih organizacija trazi način da odseli u zelјenom pravcu….“

Na položajima

Kozarac posle teških oruţanih sukoba 1992. g.

Pošto je krnje Predsedništvo BiH objavilo rat pripadnicima JNA na teritoriji ove republike, u Kozarcu je nastao pravi šenluk. Moj kafić je bio kao okuzen, a Muslimani su ga zaobilazili u velikom luku. Bio je 22. maj 1992. godine. Noć je bila poodmakla. U mom lokalu osim mene bili su jedan Musliman i još tri gosta srpske nacionalnosti. Samo su oni imali hrabrosti da prekorače prag „Nipona”. U tom je pozvonio telefon. S druge strane ţice bio je moj dugogodi-šnji poznanik Stojan Pupavac:

Dobio sam nalog da proverim da li si još u Kozarcu – rekao je Pupavac.
Evo me umom kafiću, kazao sam.

Šta čekaš, čoveče! Odlazi odmah. Mi smo na poloţaju prema Kozarcu i čekamo naredbu za početak granatiranja vašeg mesta.

Postoje vesti koje udaraju kao sekira. Jednu od njih saopštio mi je Pupavac. Iako sam znao da je bilo pitanje dana kada će se to dogoditi, moje iznenađe-nje bilo je veliko. Srećom, porodicu sam već bio poslao u Banjaluku. U prvom trenutku nisam znao šta da činim. Da mi se tada pri ruci nije našao Trivo Re-lјić, moj prvi komšija i prijatelј, ko zna da li bih iz Kozarca izvukao zivu glavu. Na svim izlazima iz našeg gradića već su bile postavlјene rigorozne straze koje su drzali Alijini „lјilјani”, a ja sam bio jedna od njihovih meta. Relјić je kao bolničar radio u Domu zdravlјa u Kozarcu od 1958. godine. Bio je među pos-lednjim Srbima koji su napustili ovo uporište ratoborne SDA. U izjavi koju je dao 7. juna 1995. godine u Prijedoru Relјić je te trenutke ovako opisao:

„Oko 21 čas 22. maja 1992. g. otišao sam na deţurstvo u Hitnu pomoć Doma zdravlјa u Kozarcu. Bio sam jedini Srbin koji je ovde tada radio. Srbin dr. Dr-ago Laćman tog dana nije došao na posao, jer su putni pravci prema Kozarcu bili zatvoreni. Pre odlaska na posao, a po dogovoru sa Tadićem, spremio sam ručak i odneo ra u njegov kafić gde smo zajedno jeli. Dezurao sam do 6 sati ujutro 23. maja 1992. godine. Po završetku smene pozurio sam kući. U dvo-rištu naše zgrade zatekao sam veći broj muslimanskih vojnika. Brzo sam ušao u stan i sinu rekao da omah bezimo iz Kozarca.”

Seli smou kola i krenuli, kaţe Relјić. „Na drugoj strani ulice bio je Duško Tadić, ispred svog lokala. Zovnuo me je i upitao:

– Kuda ideš, komšija? U Prijedor, kazao sam.
– Mogu li i ja s vama?

Potvrdno sam klimnuo glavom. Tadić je ušao u kola i nas trojica krenuli smo glavnim putem ka Prijedoru.

Svoju izjavu Relјić završava ovako:

„Kod sela Končari primetili smo dva vojna kamiona. Prepoznali smo grupu naoruzanih Muslimana, među kojima je bio i zloglasni kriminalac Sulјo Kusu-ran zvani Kole. Oni su istovarali oruzje iz kamiona. Iskoristili smo taj trenut-ak i u punoj brzini zaobišli barikadu i muslimanske vojnike. Uskoro smo se našli na sigurnoj teritoriji. Duško je izašao u centru Prijedora, a ja i sin produzili smo do sela Svodna nedaleko od Prijedora.”
Kad sam se rastao od Relјića, posetio sam nakratko mog rođaka Vokić Rado-vana, koji je bio lični pratilac načelnika Drlјače, a zatim vozom krenuo u Banjaluku. Tamo su me čekale majka, supruga i dve maloletne ćerke, koje sam pod dramatičnim okolnostima mesec dana ranije evakuisao iz Kozarca. Hilјade lјudi tog dana tiskalo se na prijedorskoj ţelezničkoj stanici. Svi suhteli da uđu u voz čiji se polazak neprekidno odlagao. Na kraju začuo se pisak loko-motive i svima nam je laknulo. Nekoliko minuta kasnije do nas su doprili odj-eci topovskih granata koje su pogađale muslimansko selo Hambarine. Sutradan, oko dva sata popodne, počeo je napad na Kozarac, u kome sam ro-đen i iz koga sam morao da pobegnem.

Dan kasnije osvanuo je 25. maj „Dan mladosti,” dan kada je naša bivša zemlјa slavila Titov rođendan. Bilo je u tome neke tuzne simbolike. Bratstvo i jedins-tvo, iskovano u krvi tokom Drugog svetskog rata, o kome je Kozara tako dugo pevala, počelo je krvavo da se raspada u novom građanskom ratu.

Šta je bio neposredni povod za napada na Kozarac?

Najpre je objavlјena inforamcija da će kroz ovo mesto, koje se nalazlo na vaznoj magistrali Banjaluka Prijedor, a koja je tada predstavlјala najvazniju putnu vezu između novoformirane srpske drzave u Bosni i Srpske Krajine u Hrvtskoj, proći vojni konvoj u dve kolone. Muslimanskim oruzanim formaci-jama u Kozarcu upućena je naredba da sa puta odmah budu uklonjeni svi punktovi i barikade.

                               Strašna optužba

Ultimatum je emitovan putem Radio Prijedora. Muslimani su ignorisali ovu naredbu. Ne samo da nisu uklonili punktove i barikade, već su kod sela Jaku-povići napali na jednu tenkovsku jedinicu srpske vojske.Tad je počeo oruzani okršaj u kome su sa srpske strane učestvovali delovi 343. motorizovane briga-de, podrzane sa dve baterije haubica i više tenkova M-84. Muslimanske snage imale su između 1.500 i 2.000 lјudi. Posle okršaja više stotina naoruzanih Muslimana bilo je u bekstvu. Oni su predstavlјali veliku opasnost po srpski zivalј u Potkozarju. U ratnim operacijama vođenim do kraja 1992. g. na širem području opštine Prijedor zaroblјen je veliki broj Muslimana i Hrvata, od koj-ih su mnogi odvedeni u „sabirne centre” Omarska, Keraterm i Trnopolјe. Odl-uku o formiranju „sabirnih centara,” koje će zapadna propaganda izjednačiti sa Aušvicom, najzloglasnijim Hitlerovim konclogorom, donelo je Ratno pred-sedništvo opštine Prijedor. Haški tuzilac je bez bilo kakvih verodostojnih dok-aza tvrdio je da je prilikom napada na Kozarac ubijeno 800 lјudi, a zaroblјeno 1.200. U optuznici protiv mene on kaze:

„Napad na Kozarac započeo je teškim granatiranjem, nakon čega je usledio prodor tenkova i pešadije. Pošto je ušla u Kozarac, srpska pešadija je počela da pali kuće jednu za drugom. Do 28. maja uništeno je 50 odsto Kozarca. Pre-ostala šteta nastala je u razdoblјu između juna i avgusta 1992. godine. Nakon što je grad očišćen od stanovnika, srpski vojnici su počeli da kradu i plјačkaju sve dok Kozarac nije ostao „bez zivota”. Prilikom napada na Kozarac pazilo se da se ne nanese šteta srpskoj imovini. Na srpskim kućama  bilo je ispisano upozorenje: „Ne diraj!”.

Veliki deo odgovornosti za ono što se tada dogodilo u Kozarcu tuzilac je pripi-sao meni. Iako formalno nisam imao nikakvu vaznu funkciju, nikakav vojnič-ki čin, odigrao sam jednu od klјučnih uloga u masakru muslimanskog stanov-ništva. Ja sam, po mišlјelјu tuzioca, bio onaj koji je naređivao koga treba zar-obiti, koju kuću zapaliti i oplјačkati, koga ubiti. Pozivajući se na lazne vedoke, poput Nihada Seferovića, duševnog bolesnika koji je zbog sodomije krivično odgovarao, tuzilac me je optuzio da sam 26. maja 1992. godine sa 16 pripad-nika srpske vojske, zarobio šest policajaca Muslimana iz Kozarca, postavio ih ispred pravoslavne crkve, a zatim „dvojicu izdvojio i prerezao im grlo”. Sa tim zločinom fizički nisam mogao imati nikakve veze jer sam za vreme napada na Kozarac bio u 50 kilometara udalјenoj Banjaluci.

Na području opštine Prijedor ostalo je da se bori nekoliko stotina najratobor-nijih muslimanskih verskih ekstrema, a oni nisu birali način i sredstva kako bi se Srbima osvetili za poraz koji su doziveli na vojnom polјu. Delovali su u manjim grupama međusobno povezano i kao takvi su predstavlјali realnu opasnost za zivot običnih lјudi u našem kraju. Iz arhiva koji se nalazi u mom posedu, izdvajam samo dva karakteristična primera zločina, koji su Muslima-ni počinili prema srpskim civilima našeg kraja, dve nedelјe nakon raspuštanja svih logora koji su postojali na Opštini Prijedor.

                                Osveta poraženih
                                             Predmet br. 172/92
Ubistvo Baltić Ostoje iz sela Podgrađe u Kozarcu. Datum izvršenog uvđaja i fotografisanja: 30. avgust 1992. Nakon sprovedene istrage od strane policijs-ke sluzbe Prijedora najveći broj počinioca je identifikovan, a jedan od uhapše-nih je izjavio:
„Ja Bešlagić Hamdija rođen 5. jula 1955. g. u selu Kozaruša gde sam stanovao, dajem sledeću izjavu”:

„Nakon početka sukoba otišao sam u Kozaru, gde sam se našao sa grupom Al-ukić Hamdije u kojoj se nalazio veći broj lјudi. Bešić je onda naredio da kren-emo prema staroj cesti Kozarac Prijedor, kako bismo sačekivali vozila radi likvidacije putnika. U jednom trenutku naišao je „Fićo“ u kom je bio jedan čovjek. Oni su otvorili vatru i na kraju su isto zapalili. Ja i Bešić smo tada bili iznad ceste, nakon čega smo krenuli njegovoj kući. U tom napadu za vrijeme voznje u svom autu „Zastava 750“, navedena grupa Muslimana je pucala u vo-zilo Ostoje Baltića. Zbog toga je ono sletilo sa puta kojim se kretalo iz pravca Kozarca prema Prijedoru. Nakon toga grupa napadača je prišla i polila benzi-nom vozača Baltić Ostoju, koji je izgorio zajedno sa autom“.

                                                   Predmet br. 173/92

Ubistvo Boze Inđića iz sela Podgrađe kod Kozarca.O ubistvu Boze Iđića Vojno tuzilaštvo pri Komandi Prvog krajiškog korpusa iz Banjaluke podnelo je kriv-ičnu prijavu 03. novembra 1992. godine u kojoj je pisalo:

„Nepoznati izvršilac ili više njih je u večernjim satima, 29. avgusta 1992. godi-ne došao do kuće Inđić Boze, razvalio ulazna vrata kuće, ušao i u kuhinji iz vatrenog oruzja ubio Inđić Bozu. Nakon toga je zapalio kuću i udalјio se u ne-poznatom pravcu.“

U vezi s tim zločinom u sluzbenoj zabeleški policijske stanice Prijedor od 30. Avgusta 1992. godine Dikić Jovanka iz sela Podgrađe je izjavila:

„Sinoć oko 21 čas tek što smo legli na spavanje čula sam pucanj, odnosno više ispalјenih metaka koji su bili usmjereni prema našoj kući. Jedan metak je raz-bio staklo od spavaće sobe u kojoj sam spavala sa mojom kćerkom. To staklo me je poseklo po leđima, a kćerku Snezanu po nogama. Nakon toga čula sam muški glas koji je dopirao spolјa. Neko je vikao:

-Izlazi vani majku ti jebem.

„Moja kćerka Snezana je odmah otišla u drugu sobu, uzela pušku „M-48“ i bombu. Oni svana su ponovo počeli pucati, a ja i kćerka smo iskočile vani kroz prozor male dječije sobe i pobjegle u pravcu obliţnjeg sela Kozaruša. Na pola puta, dok smo se još nalazili u Bozinom voćnjaku vidjele smo kako gore moja kuća i kuća Boze Inđića.“

                        Ponovo u „Niponu”

Ratne događaje koji su se dešavali na području Kozarca posmatrao sam preko TV izveštaja u Banjaluci, gde sam tada boravio sa mojom porodicom. Ti snim-ci su emitovani širom prostora bivše Jugoslavije. Nekoliko dana nakon prest-anka ratnih dejstava ja i moj brat Ljubo otputovali smo iz Banjaluke u 50 kil-ometara udalјeni Kozarac kako bismo obišli naše porodično imanje.

Mesto je bilo napušteno, sablasno irazno i neobično mirno. Od mojih musli-manskih komšija nigde ni traga. Barikade na kojima su nekada stajali musli-manski bojovnici bile su uništene, a vreće sa peskom i ostaci garderobe una-okolo razbacani. Tragovi ratnog vihora, koji je prošao tim krajem, bili su vid-lјivi na svim delovima puta kojim smo se kretali prema centru mesta. Kretanje po tom području bilo je krajnji rizik za sve. Izbegavali smo da se zadrzavamo i izlazimo iz našeg automobila. Moj utisak je bio strašan jer je za tako kratko vreme područje od 10 hilјada stanovnika ostalo potpuno prazno.

Na ulazu u Kozarac nalazio se tenk, a oko njega je sedelo nekoliko vojnika sa oznakama srpske vojske. Među njima sam odmah prepoznao mog bivšeg kućnog nrijatelјa i radnog kolegu Milana Vlačinu iz Prijedora. Znao sam da je bio komandir tenkovske jedinice, koja je od ranije bila locirana u dvorištu fabrike „Ciglana „pored kompleksa „Keraterm“, na samom ulazu u Prijedor.

Bio sam iznenađen neočekivanim susretom. Izlјubili smo se kao stari drugari i na brzinu raz-menili najvaţnije informacije u vezi s onim šta se dešavalo u Kozarcu, jer su on i njegovi lјudi imali direktno učešće u tom sukobu. Vlačina je komandovao tenkom, koji je bio jedan od glavnih nosioca „čišćenja“ musli-manskih uporišta s leve i desne strane puta od Prijedora do ulaza u Kozarac. Nјegov opis događaja je bio impresivan, a ja sam bio zatečen kako je u tom krhkom i mirnom liku, bivšeg inzinjera fabrike vojne opreme „Ĉajavec” sada dominirao izgled ratnika borbenog duha.

Zajedno smo se uputili ka centru mesta, gde su se nalazili moja porodična ku-ća i kafe bar „Nipon“. Hodali smo glavnom ulicom polurazrušenog naselјa.Bio je izuzetno topao dan. U vazduhu se osećao miris palјevine pomešan sa neizd-rzivim smradom pokvarene hrane, koji je dopirao iz kuća pored kojih smo prolazili. Uznemireno sam bacio pogled na levu stranu ulice, pokušavajući da prepoznam mrtva tela lјudi koji su lezali na trotoaru, pored ulaza u dvorište osnovne škole. Stotinu metara dalјe, ulicom se lag-ano kretao kamion sa otv-orenom prikolicom iz koje su virila tela mrtvih lјudi nabacanih na gomilu. Iza kamiona je tromo hodala grupa poluuniformisanih mladića, koji su prikuplјa-li leševe širom naselјa. Umesto susreta sa bivšim meštanim, mogao sam videti brojne pse lutalice koji su istrčavali između napuštenih kuća. Izgledali su pre-zasićeno i ofucno sa neprirodno naduvenim stomacima otegnutim do zemlјe, a nedaleko od mog lokala lezao je naš kućni lјubimac, pas Bleki. Nјegovo telo je bilo u poodmakloj fazi raspadanja. Brzo sam okrenuo glavu, da ne gledam zatečeni prizor i sa nekoliko koraka ušao u svoj kafe bar.

Sačuvali smo ti lokal. Ovde smo dolazili na piNeja i moji momci odmah po ulasku u Kozarac. Jedino su nedostajale tvoje bivše konobarice, šalio se Milan, dok je sedao na jednu od stolica, koje su se još uvek nalazile u prostoriji lokala.

Moj kafe bar je bio izrešetan, lakše oštećen i oplјačkan, ali još uvek upotreblј-iv.I pored svega toga, bio sam sretan što sam ponovo mogao stajati za šankom i sipati čašice zestokog pića, koje smo ja, Milan, moj brat i nekolicina ostalih Srba ispijali jednu za drugom. Vreme je odmicalo, piće je uzelo maha i niko od prisutnih nije više obraćao paznju što su s vanjske strane kroz razbijena stakla  „Nipona” još uvek dopirali sporadični rafali ručnog naoruzanja. 

                                   Gaf Monike Gras

U optuznici protiv mene haški tuzilac naširoko i nadugačko raspreda o mojoj ulozi u deportaciji i proterivanju većine muslimanskog i hrvatskog zivlјa u op-štini Prijedor. Tereti me za ubistva, mučenja, seksualne napade i druge oblike fizičkog i psihičkog nasilјa nad Muslimanima i Hrvatima u logorima Omars-ka, Keraterm i Trnopolјe. Da bi pokazao kakvu je zverku ulovio, tuzilac detalј-no opisuje teror koji su, prema njegovom tvrđenju, srpske vlasti vršile nad ne-srbima u Potkozarju. Kaze da je za Muslimane i Hrvate bio uveden policijski čas, da im je ograničena sloboda kretanja, da su listom otpuštani s posla, da im je zabranjeno otvaranje privatnih firmi, ukinuto socijalno i zdravstveno osiguranje, oduzeto pravo na školovanje. Muslimanima i Hrvatima bile su bl-okirane telefonske linije, isklјučivana električna struja, pretresani stanovi i oduzimana imovina vredna milijarde dinara. Kao znak prepoznavanja i poni-zavanja nesrbi su morali da nose bele trake na rukavima. Sve to, ističe tuzilac, rađeno je i u Kozarcu pod rukovodstvom Duška Tadića, koji je bio član SDS i sekretar tamošnje mesne zajednice. Tuzilac je napravio ram za sliku strašnog zločina protiv čovečnosti i u njen centar stavio moje ime.

                                      Opijeni pobedom

Nakon povratka u Opštinu Prijedor, pokušao sam zajedno sa drugim lјudima da obnovim zivot u Kozarcu dovedemo struju, vodu, osposobimo medicinski centar, poštu, policijsku stanicu. Istovremeno, trebalo je srpska naselјa oko Kozarca zaštititi od oruţanih napada muslimanskih ekstremista. Od juna 1993. godine bio sam angazovan kao milicioner. Radio sam i kao poverenik Crvenog krsta. Nisam mogao da stanujem u Kozarcu. Nisam imao gde. Nije u Kozarcu otimana samo imovina Muslimana. Oplјačkane su i mnoge srpske kuće. Oplјačkan je električni mlin, Medicinski centar, poštanski kablovi, Ele-ktrodistribucija, fabrike obuće i celuloze. Haški tuţilac nikada sebi nije posta-vio logično pitanje ako je Duško Tadić bio jedan od klјučnih lјudi u srpskom razaranju i plјačkanju Kozarca, kako nije uspeo da zaštiti svoju imovinu? Neki čelni lјudi iz prijedorske političke, vojne i policijske strukture ponašali su se tada vrlo bahato i neodgovorno. Bili su opijeni pobedom. Mogli su da uhapse koga hoće i da oslobode koga hoće i sve češće zbog toga dolazili u međusobne sukobe. Video sam da mnoge stvari ne idu kako treba i da će se to srpskoj str-ani teško osvetiti. Kao odbornik SO Prijedor digao sam svoj glas protiv javaš-luka i neodgovornosti. Pitao sam ko plјačka. Lopovi moraju na videlo. A oni su mi rekli da zavezem. Neki Muslimani iz Kozarca, koji su se posle granati-ranja ovog mesta obreli u Nemačkoj, opisivali su me pred kamerama nemač-ke drţavne televizije kao komandanta logora Omarska i kao najodgovornijeg Srbina za sve ono što se dogodilo na teritoriji opštine Prijedor tokom ratne 1992. godine. U tu priču, zatim, uklјučili su se neki prijedorski moćnici, nez-adovolјni mojom kritikom njihovog ponašanja.

Početkom februara 1993. godine u Prijedor je došla ekipa nemačke drzavne televizije sa zadatkom da napravi reportazu o zivotu bivših zatočenika i onih koji su rukovodili logorima Omarska, Keraterm i Trnopolјe. Predvodila ih je novinarka Monika Gras. Obilazak logora nemačkoj TV ekipi omogući le su najviše vlasti Republike Srpske. Prijedorska policija imala je obavezu da Mon-iki Gras obezbedi fizičku sigurnost, zatim pristup logorima, snimanje i interv-juisanje lica koja bi mogla kompetentno da govore.Monika se obratila Dušanu Jankoviću, komandiru policije u Prijedoru:

– Koga mi preporučujete za razgovor?

– Duška Tadića, kao iz topa kaţe Janković. On je najbolјe upućen. On sve zna.
Nemački novinari zatekli su me na radnom mestu u mesnoj zajednici u Koz-arcu, koja je tada bila smeštena u zgradi osnovne škole.S njima je bio sluzbeni prevodilac i dva srpska policajaca koje sam od ranije poznavao. Posle pozdr-avlјanja Monika mi je rekla:

– Ja sam došla iz Nemačke da s Vama napravim intervju o logoru Omarska.

– Zašto zelite baš sa mnom da razgovarate o logoru Omarska?” upitao sam.

– Kakve ja imam veze sa Omarskom?

– Meni su rekli da eu znate cee šta se dešavalo u tom logoru, rekla je Monika.

Kada je to kazala, ja sam se okrenuo jednom policajcu i upitao ga:

-Ko ih je poslao meni? Radio sam i sa tobom i sa tvojim kolegom. Obojica znate da ja nikad nisam bio na duţnosti u logoru Omarska.

Monikin pratilac se zagonetno nasmejao i odgovorio:
– Znamo rekao je policajac. -Ali, komandir Janković je naredio da ih dovedemo baš tebi.
– Vodite ih Jankoviću rekao sam lјutito. Neka im on da praee informacije. On najbolјe zna šta se dogodilo u Omarskoj.

Zatim sam se obratio Moniki Gras:
– Ne zelim s vama da progovorim više nijednu reč. Ne zelim više da vas 
vidim!

Okrenuo sam se i izašao na ulicu. Bez zvanične dozvole načelnika Drlјače i ko-mandira Jankovića, snimatelјi nemačke televizije nikada ne bi smeli učiniti ono što je usledilo nekoliko sati kasnije. U pratnji dvojice srpskih policajaca, nemačka televizija me je tajno snimala dok sam koračao pustim Kozarcem. Nosio sam zutu „meklaud” jaknu sa krznenom kragnom bele boje. Monika je po povratku U Nemačku napravila veštu, ali prlјavu montazu. Na snimke logora Omarska, napravlјene u leto 1992.godine umontirala je kadrove na ko-jima se ja vidim u februaru 1993. godine Bio je to jedan od „čvrstih” dokaza za one koji su me lazno optuzivali da sam zaista činio zla u logoru Omarska, iako moja noga tamo nikad nije kročila. Svemu tome debelo je kumovao naš kum Janković. On je nemačke novinare namerno uputio na mene i okrenuo ih u pogrešnom pravcu, zeleći da zametne tragove onih koji su zaista bili u logoru Omarska. Drlјača i Janković su komandovali svim policijskim snagama u opš-tini Prijedor i za sve što se dogodilo u logoru Omarska, Keraterm i Trnopolјe imali su najbolјe informacije i neosporno snosili najveću odgovornost u vezi s tim događajima.

                              Metak me promašio
Reportaţa nemačke televizije o logoru Omarska u kojoj je novinarka Monika Gras, veštom montazom, a uz pomoć Jankovića, šefa prijedorske policije, um-ontirala tajno snimlјene snimke na kojima se vidi kako ja koračam pustim i razrušenim Kozarcem, imala je veliki odjek u svetu. Bila je to prva, ali velika opomena da se oko mene plete opasna mreza. Neće proći dugo, a ja ću se u to vrlo konkretno uveriti.

Dušan Janković je u julu 1993. godine na tajnom sastanku naredio jednom od svojih najpouzdanijih lјudi da me hitno ukloni iz javnog ţivota Prijedora. S tim čovekom kasnije ću se sresti oči u oči, u sudnici Haškog tribunala. Bio je to zaštićeni svedok „CT“. On je pred sudijama detalјno opisao sve okolnosti u vezi s tim slučajem. Rekao je da je dobio da izvrši taj zadatak, ali ga je odbio. Janković, međutim, nije hteo da odustane od svog nauma. Angazovao je dru-gog ubicu. Bio je to neki rezervista sa kriminalnom prošlošću, rodom iz Kladuše. Imao je nadimak Rapa.

Bio je 15. avgust 1993. Vraćao sam se iz Kozarca, gde sam obavlјao duznost sekretara Mesne zajednice Kozarac. Zastao sam pred jednom benzinskom pumpom. Ušao u obliznji kafić i za šankom zatekao moje dugogodišnje pozn-anike Dragu Vidovića i Gorana Borovnicu. Obojica su bili dobrovolјci na ratištu u Hrvatskoj. Obojica aktivno učestvovali i u napadu na Kozarac. Borovnica se kasnije priklјučio prijedorskim policijskim snagama. Bila je veli-ka vrućina. U kafiću je tog poslepodneva bilo mnogo lјudi koji su zeđ gasili hladnim pićem. Popili smo po koju i nas trojica. U neko doba otišao sam do toaleta koji se nalazio izvan kafića. Kad sam krenuo napolјe, ispred mene se isprečio čovek u maskirnoj uniformi sa uperinom automatskom puškom:

– Sad si moj! -dreknuo je.

Reagovao sam instinktivno. Dlanom desne ruke udario sam sa bočne strane cev „kalašnjikova”. Istovremeno je odjeknuo pucanj ali metak me je promašio i zario se u vrata toaleta. Grčevita borba. Levom rukom ščepao sam napadača i snaznim udarcem desne ruke pogodio ga u lice. Bio je izbačen iz ravnoteze, ali je i dalјe čvrsto drzao pušku. Počeli smo grčevito da se otimamo oko „kala-šnjikova”. Pali smo na vreo asfalt. Uspeo sam da mu sednem na stomak. Jednom rukom pritiskao sam pušku prema asfaltu, a drugom izvukao moj pištolј.

– Pusti pušku! Ubiću te! viknuo sam i cev pištolјa gurnuo mu u širom otvore-na usta. On, međutim, nije popuštao. Samo je kolutao očima i glavu pomerao levo desno.

Oko nas se okupilo mnogo lјudi. Svi su nešto vikali. Kroz tu galamu probio se glas Gorana Borovnice:

– Nemoj Dule, pusti ga!
Borovnica se zatim proderao na napadača:

– „Predaj oruţje, sunce ti kalaisano!“ Atentator ga je poslušao. Pustio je auto-matsku pušku, podigao se i dao u munjevit beg.

Rapa je istog dana bio uhapšen. Odveli su ga u Banjaluku, u vojni zatvor „Ma-li logor”. Nakon dva-tri dana jednostavno suga pustili na slobodu. Pitao sam vojnog tuţioca Tomića:

– Zašto ste ga pustili? Nema dokaza, rekao je tuţilac.

– Kako nema? Pa toliko lјudi je videlo da je pokušao da me ubije.

Mozeš podneši privašnu šuţbu, ali ne dok šraje rat, kazao je tuţilac.”

Rapa je kasnije priznao da su naredbodavci moje likvidacije planirali da moje mrtvo telo, uz najviše vojne počasti,sahrane u Kozarcu i da se nad rakom kaze da su me ubile „balije”. Trebalo je, eto, i mrtav da uterujem strah u kosti Mus-limanima kako se nikada ne bi vratili na područje Kozarca. Posle incidenta kod benzinske pumpe jedan pripadnik vojne bezbednosti u Prijedoru upozo-rio me je da mi uveliko rade o glavi. Rekao je ko i zašto. Ja sam to, konačno, ozbilјno shvatio. Majku sam poslao kod brata u Banjaluku, suprugu i dvoje dece U Minhen, a ja sam se sklonio od očiju mojih progonitelјa. Prijedorska tajna policija pokušala je da mi uđe u trag, ali nije uspela. Kad sam čuo da je i Goran Borovnica uhapšen i zatvoren u Banjaluci, a onda odveden na ratište, gde je pod zagonetnim okolnostima ubrzo ubijen, sve mi je bilo jasno. Otišao sam u Beograd, a odatle, posle tri meseca, u Nemačku, gde je vec bila moja porodica. U Nemačku sam stigao sa karate reprezentacijom Jugoslavije, čiji su sponzori tada bili braća Nicović. Karate sam zavoleo od malih nogu. Sa osam godina počeo sam da učim ovu plemenitu veštinu. Imam majstorsko zvanje crni pojas četvrti dan. Suština karatea je stvaranje moći psihofizičke samokontrole. Karateu sam mnogo dao, ali mi je i mnogo uzvratio. U dugim godinama robije stalno sam trenirao. Nije prošao dan, a da u ćeliji nisam po nekoliko sati vezbao. Karate mi je pomogao da me rešetke ne slome. On mi je dao snage da ostanem psihički i fizički zdrav. A bilo je tako teških trenutaka. Više puta pomišlјao sam na samoubistvo. Jedanput sam u ćeliji okačio kaiš i krenuo da ga omotam oko vrata, ali zelјa za borbom i istinom o mom slučaju bili su jači od svih teškoća kroz koje sam prolazio.

                              Kobna greška

Kazu da sam odlaskom u Nemačku napravio kobnu grešku. Ali ja tada nisam tako razmišlјao. Verovao sam da idem u demokratsku zemlјu u kojoj vlada za-kon. Da sam zaista bio zločinac kakvim me je predstavio haški tuzilac zar bih išao mečki na rupu. Tad nisam bio ni na kakvoj haškoj listi optuţenika. U Mi-nhenu sam, pre izbijanja rata u BiH, boravio više puta. Dolazio sam ovde kao sportista. Poznavao sam mnogo naših zemlјaka koji su u ovom gradu zarađiv-ali koru hleba. Sreo sam ovde i lјude koji nešto znače u evropskom karateu. Sad je, međutim, sve izgledalo drugačije. Moju radost zbog susreta sa porodi-com ubrzo su prekrili tamni oblaci. Zao glas o meni ovde je već stigao. Musli-manske i hrvatske izbeglice iz Potkozarja organizovano su preko TV i štampe lansirale priču o zlodelima u kojima sam ja bio kolovođa. Ta propaganda gr-mela je svakog dana. Na vatru te lazi ulјe je, nazalost, dolio i moj brat Mladen. On se našim lјudima hvalisao kako sam ja nekakav bauk za Muslimane. Dokle je išla njegova nepromišlјenost, govori i to da je na zidu svog lokala u Minhe-nu okačio ogromnu sliku našeg brata Ljubomira u uniformi srpskog vojnika i sa „kalašnjikovom” u ruci.

Pokušao sam da nađem neki posao. Radio sam u lokalu mog brata kao kono-bar i povremeno vodio treninge u jednom karate klubu. Ali obruč se nemilo-srdno stezao. Svakog dana mogao sam očekivati da mi na vrata zakuca nema-čka policija i stavi lisice na ruke. Kad ti se na glavu obruši sve ono što se obru-šilo na moju i kad ti se ispod nogu izmiče tlo, onda pokušavaš da traziš svaki mogući oslonac.U tim teškim trenucima sećao sam se Muslimana kojima sam pomogao da u vreme rata bezbedno napuste prijedorsko područje. Pitao sam se gde su ti lјudi i da li me se još sećaju. Spomenuću samo jedan slučaj.

U uniformi saobraćajnog policajca otpratio sam na prijedorsku zelezničku st-anicu Elvisa Klјučanina, njegovog brata sa suprugom i bebom od nekoliko meseci, njihovu majku i staru nanu. Klјučanin me je zamolio da to učinim. Nikad taj trenutak neću zaboraviti. Došli smo do voza i ja sam rekao:
–

E, sad da se pozdravimo, a Elvis kaze:

– Molim te, Dule, uđi s nama u vagon, bićemo sigurniji.

Poslušao sam ga i izašao sam iz voza tek kad su točkovi zakloparali i oni su otputovali preko izbegličkog centra iz Bosanskog Novog u Nemačku.

                                     Cigina grupa
Iako sam mobilisan u policijske snage Prijedora, nakon sukoba u Kozarcu 16. juna 1992. deset godina kasnije, Muslimani su me teško optuzivali za učešće u napadu na moje rodno mesto i okolna sela. U zvaničnoj optuznici Tribunala protiv mene u paragrafu 12, koji se odnosio na događaje koji su se desili u selima Jaskići i Sivci, između ostalog je pisalo:

„Negde oko 14 juna 1992. naoruţani Srbi sa kojima je bio i Duško Tadić, ušli su u sela Jaskići i Sivci u opštini Prijedor i išli od kuće do kuće pozivajući sta-novnike i razdvajajući muškarce od ţena i dece“.

Ono što Haški sud nije mogao ili nije zeleo da zna, saznao sam nekoliko godi-na kasnije iz izjava lјudi različitih nacionalnosti, koji su bili direktni učesnici u navedenim zločinima:

„Ja Vladimir Marić izjavlјujem i tvrdim da je istina”:

1. U decembru 1992. godine bio sam mobilisan u vojnu poštuu Pakracu. Oko 5. juna moja brigada, kasnije poznata kao „5. Kozarska“ bila je prebačena sa komandom u Orlovce kod Prijedora. Sledećeg dana moja jedinica je bila sm-eštena u regionu Suhi Brod, što predstavlјa levi deo Kozarca u blizini sela Jaskići i Sivci. Moja jedinicajetuostala do 1. avgusta 1992. godine.

3. Tokom juna meseca, nakon mog dolaska, muslimanski stanovnici sela Jaskići i Sivci bili su transportovani autobusima do „sabirnih centara”. Osim moje jedinice, Momčilo Cigo Radanović je sa svojom grupom, u ulozi vojne policije, često dolazio u taj reon,kada je odvođeno muslimansko stanovništvo.

4. Tokom mog boravka u tom reonu, ja tvrdim da Duško Tadić nije bio ni u Jaskićima ni u Sivcima. Da je Tadić bio u Jaskićima i Sivcima, u to vreme, ja bih ga sigurno video. Nemoguće je bilo da Tadić ili bilo koje drugo lice uđe u ta sela zbog postojanja oštre kontrole na kontrolnim punktovima.
Vladimir Marić

                         

                                    Fatalni „čovek sa bradom”

Musliman Forić Danijal je bio direktni učesnik i očevidac onoga što se deša-valo 14. juna 1992. godine u selima Jaskići i Sivci i u vezi s tim je napisao:

– „Ovu izjavu dajem na moju ličnu inicijativu, bez prisile ili bilo čije sugestije iz razloga što zelim da se sazna prava istina o događajima u selima Jaskići i Sivci. Boraveći u Nemačkoj, pratio sam suđenje Dušku Tadiću. Poznato mi je da je za događaje u selima Jaskići i Sivci bio oslobođen odgovornosti, što je i bilo normalno. Ali sam bio iznenađen kada su ga proglasili krivim za isto delo na Višem veću.

Pošto sam očevidac i neposredni učesnik događaja u navedenim selima, zelim o tome da dam sledeću izjavu:

– „Zajedno sa ostalim meštanima, gde je bilo oko 400 lјudi, 28. maja 1992. godine išao sam i ja. Predali smo se u Kozarcu, kod Mutničke dzamije, vojni-cima u maskirnim uniformama. Na raskrsnici kod pilane u Kozarcu video sam kada su neki vojnici izveli iz kolone policajca Arifagića i odveli ga u nepo-znatom pravcu. Tu smo čekali do 1 sat posle ponoči kada su nas potrpali u au-tobuse i odvezli u „Keraterm“.Odatle sam sproveden u Trnopolјe, gde sam no-ćio pet noći. Pošto je bilo sve pretrpano, a uz odobrenje komandanta Trnopo-lјa Slobodana Kuruzovića, ja sam prešao u selo Sivci u kuću Šefika Sivca. U tom selu su bile pune kuće meštana kao i stanovnika sela Kamičani, koji su se tu sklonili. U selo Sivci su dolazile razne patrole, između ostalih, viđao sam patrolu u kojoj je bio Velaula Zuna i drugi ali se nemogu setiti svih imena .

Oko 14. juna 1992. godine došlo je do pucnjave i čišćenja sela od strane srpske vojske. Ja sam se tada nalazio u selu Jaskići. Pošto ie pucnjava bila sve bliza, nisam se smeo zadrzavati pa sam krenuo prema kući u Sivce, gde sam bio sm-ešten. Kada sam stigao nadomak kuće, vojska me je opkolila, kao i celo selo. Tada me je uhvatila grupa od šest vojnika. Nјihov vođa mi je prišao a kadab sam podigao glavu video, sam da nosi bradu. Ličio je na našeg Kozarčana Duška Tadića, ali ja odgovorno tvrdim da to nije bio Duško Tadić. Ja bih ra prepoznao bez obzira na bradu. A i glas bi mu prepoznao, jer Duška poznajem jako dobro i bio sam u njegovom lokalu više puta. Ja takođe poznajem njego-vu celu familiju, tako da nije postojala mogućnost da pogrešim u vezi njega.

Osoba koja je ličila na Duška Tadića me je pitala, kuda se šetam, a ja sam mu izvadio iz dzepa moju dozvolu za kretanje. On je tu dozvolu pocepao, opsovao majku i meni i onime ko mi je dao. Zatim me je rukom udario dva puta po li-cu. Druga dvojica vojnika su me odveli do ostalih meštana, koji su lezali na putu. Naredili su mi da i ja legnem potrbške. Trazio sam dali mogu nešto da ih pitam, što su mi oni odobrili. Rekao sam im da sam imao dozvolu za kret-anje i da sam pošao u logor, ali mi je dozvolu pocepao taj bradonja. Dozvolili su mi da ustanem i pitali šta imam uz sebe i ako šta imam, da izvadim iz dze-pova. Izvdio sam 1600 DM, zilet za brijanje i ličnu kartu. Sve to su mi uzeli, kao i zlatni prsten sa ruke. Drugi vojnik je pitao, šta ćemo s njim, a ovaj je rekao pusti ga uzeli smo mu dosta para. Pitali su me dali ih poznajem, na šta sam ja odgovorio da ih ne poznajem. Zatim su me pitali dali znam čija su vojska a ja sam odgovorio da ne znam. Vojnik mi je kazao da su oni „Beli orlovi” i istog momenta naredio da bezim, što sam ja i učinio .

Pošao sam da se sklonim u najblizu kuću, kod Hamdije Ičica ali zene koje su tamo bile nisu dale da uđem, jer su se bojale da će vojnici, ako vide da skriv-aju muškarce, zapaliti kuću. Pošto mi nisu dozvolili da uđem, ja sam se sakrio u pšenicu iza kuće gde sam lezao oko 40 minuta. Uskoro je počela da pada ki-ša i onda je prestala pucnjava. Ĉuo sam galamu i pesmu lјudi koji su odvođeni u autobuse, jer su ih Srpski vojnici terali da pevaju. Tog momenta sam ustao i krenuo kući u kojoj sam boravio. U kućama su ostali samo zene i deca jer oni muškarci koji nisu poubijani, bili su odvedeni. Međutim, vlasnica kuće me je zamolila da napustim kuću radi njene vlastite sigurnosti, što sam ja i učinio pa sam se opet sakrio u obliznje šiprazje pored puta. U jednom trenutku sam video tri vojnika kako vode sina Jakupović Hase, koji je imao oko 18. godina. Prošli su pored mene i odmakli oko stotinu metara, a onda su se vratili nazad, nedaleko od mene. Jedan od njih je bio isti onaj „čovek sa bradom” koji me je ranije udario a što je ličio na Tadića. Sa njim je bio vojnik sa ţutom kosom, a u momentu kada su došli kod međe gde sam se ja krio, bradonja je rekao Jaku-poviću da stane i istog momenta u njega ispalio rafal iz automatske puške. Jakupović je ostao lezeći a oni su otišli prema glavnom putu. Kada su odmakli dalјe putem, nakon 20 minuta ponovo sam čuo nekoliko rafala. Kada se sve primirilo izašao sam iz mog skrovišta da pogledam dali je Jakupović još ziv. U međuvremenu su stigle zene koje su plakale i vikale:

-Aj majko ubiše ga!

Tada se čula buka tenka i autobusa. Znali smo da oni ponovo dolaze. Nekoliko minuta nakon toga, pojavio se Munja Alihodţić koji je tada stanovao sa mnom u istoj kući u Sivcima. Sa njim je bio Menković Hamdija i Ičić koji je isto tako drţao izbeglice u svojoj kući. Začudili su se kada su videli da sam ja ţiv. Munja mi je rekao da je ubijen sin od mog strica, Smail Forić, rođak Alija Forić, Jak-upović po nadimku Dilјa i da ima još mrtvih. Tada sam pitao Munju dali je dobro video „čoveka sa bradom” pošto su zene govorile da je to bio Duško Ta-dić. Munja mi je rekao, da ga je dobro video i da nije tačno to što zene govore, jer on dobro poznaje Tadića. Kada se tog dana sve završilo, oko 18 sati u selo je došao Velaula Zuna sa četvoricom naoruzanih Srpskih vojnika i trazio šest mladih devojaka, navodno radi čišćenja bolnice u Kozarcu. Ja sam ga pitao dali im trebaju kante za vodu, a on je odgovorio da ne trebaju i da sve to ima tamo. Na moje pitanje, kada će ih vratiti, on je odgovorio da će ih vratiti za dva sata, a Zuna ih je vratio tek sutradan u osam sati ujutro. Meni je rekao da ja ne treba više da budem tu, da se spakujem i da idem. Učinio sam to i istog momenta otišao u logor Trnopolјe. Ja i Munja Alihodzić smo više puta razgo-varali o događajima u selima Jaskići i Sivci. Ja i on smo bili sigurni a i sada smo sigurni da Duško Tadić tada nije bio u selima Jaskići i Sivci. „Ĉovek sa bradom” nije bio Duško Tadić iako je mnogo ličio na njega, ali njegov glas uopšte nije ličio na Duškov. Posle svih događaja mi smo prenoćili u Trnopo-lјu, a sutradan poslani vozom u Doboj“.

Anonimno pismo

Autorov dvojnik M. Daničić

U arhvskom materijalu mog bivšeg advokata Milana Vujina, koji je godinama skrivao od Haškog suda i drugih članova tima moje odbrane, pronašao sam i anonimno pismo sa odgovorom na to ko je bio „čovek sa bradom”. Anonimno pismo uz sve druge dokaze o „čoveku sa bradom” dokazuju da se radilo o oso-bi koja je ratne 1992.godine, kao pripadnik paravojne grupe Momčila Radan-ovića Cige iz Omarske, učestvovao u većem broju zločina, koji su se desili na Opštini Prijedor, a koji su kasnije namerno pripisani meni.

Pismo je bilo upućeno mom bratu, a u njemu je, između ostalog pisalo:

„Poštovani gospodine Tadiću!”

„Obaveštavam Vas da sam nuo za slučaj Vašeg brata Duška pa s obzirom da sam upoznat o njegovom radu dok je bio u Prijedoru, ţelim da Vas informiš-em o nekim stvarima koje Vi verovatno ne znate. Razumećete zašto ne ţelim da se predstavim ali kada sve ovo prođe, mi čemo se upoznati. Duško je u periodu dok je bio pripadnik policijeu Pri-jedoru zaista pomogao mnogim Muslimanima kao i meni i mojoj familiji. Pošto sam duţe vreme proveo u Prijedoru, a imam i me-šani brak, jedno vreme sam bio u srpskoj vojsci, a posle sami ja kao i on otišao u inostranstvo. O drugim stvarima ne ţelim da pričam niti mnogo znam, ali o Duškovom slučaju znam mnogo. Znam da je morao da ode u inostranstvo zbog toga što je kao opštinski poverenik za ci-vilna pitanja nekome smetao. Znam da su mu oteli lokal kao i da su ga isterali iz stana sa majkom, ţenom i dvoje male dece. Takođe znam da su ga na silu mobilisali, odveli na ratište a tamo pokušali ubiti. Zbog svega toga što se deš-avalo on je odlučio da skloni svoju familiju. Apsurdno je da je on ikada bio u obezbeđenju logora Omarska, a još apsurdnije da je on naređivao ubijanja ili da je naredio ubistvo njegovog prijatelјa i druga, Emira Karabašića. Svi oni koji su u to vreme bili u Prijedoru, znaju da Duško nikada nije bio u logoru Omarska, niti da je tamo radio. Zna se da je komandant logora Omarska bio Ţelјko Mejakić, a čovek koji je ubio Emira Krabašića bio je Mišo Daničić, koji je sada nastanjen u Prijedoru. On radi u Međunarodnom crvenom krstu za izbeglice i veoma liči na Vašeg brata Duška. Za vreme postojanja logora on je bio u obezbeđenju zatvorenika i imao je direktan kontakt sa njima. Svi su ga se bojali jer je bio grub i opasan tip. Ništa bolјi od njega nisu bili Dragan Luk-ić i Neđo Glačanin, koji je ima mladeţ na levoj strani lica. Pogledajte video kasetu sa izjavama kojima optuţuju Duška pa ćete razumeti. U prilog Vam šalјem fotografiju Miše Daničića sa brkovima i docrtanom bradom, jer nem-am original slike sa bradom. U vreme kada je Vaš brat nosio bradu i on ju je nosio, verovatno namerno, jer je znao da puno liči na Duška i ako do nečega dođe, moţe sve da natovari Dušku.
Ovo činim zbog toga što znam da ga optuţuju Muslimani koji ţele da mu se osvete za ono što on nikada nije niti bi mogao učiniti. Tvrdim da je ovo jedina i prava istina. Razumećete da ne smem da kaţem moje ime. Predlaţem Vam da ovo date advokatu pa neka to objavi u novinama sa slikom. Mislim da će tu osobu svi prepoznati i da ti koji optuţuju Vašeg brata shvatiti da su pogrešili. Za sada toliko.“
„Ilija“

                    Ĉvrsti dokazi ili fantazija

Ja i svi oni sa kojima sam kontaktirao leta 92. godine znali smo da u Omars-koj i Keratermu borave zaroblјenici muslimanske i hrvatske nacionalnosti i nekolicina takozvanih „srpskih izdajnika“. Svi oni su na neki način bili povez-ani između sebe, zbog posledica sukoba koji se desio na širem području opšti-ne Prijedor. O tome šta se tamo stvarno dešavalo u njihovom svakodnevnom ţivotu, koji se odvijao iza bodlјikavih ţica i fabričkih garaţa, pričalo se samo u uskim krugvima odabranih lјudi. Obični stanovnici Prijedora nisu znali goto-vo ništa ili su do njih dopirale fantastične i neverovatne priče u koje tada niko nije verovao. I pored tog shvatanja, postojali su oni koji su od prvog dana otv-aranja tih logora, svesno kordinirali i usmeravali njihov rad, ne razmišlјajući koliku će štetu naneti celom srpskom narodu. Zahvalјujući upornosti grupe nemačkih novinara i mojih političkih neprijatelјa iz Prijedora, ja sam u svets-kim medijima označen prvo kao komandant logora Omarska, straţar, a onda i kao vođa neke paravojne formacije, koja je bila najodgovornija za sve što se dešavalo na širem području opštine Prijedor. U svetlu takvog razvoja događ-aja, istraţni sudija Vrhovnog suda Nemačke 13. februara 1994. godine izdao je nalog za moje hapšenje pod sumnjom da sam kao „srpski drţavl,anin” i polic-ajac učestvovao u svim fazama ratiih zbivanja, koja su se desila na području Bosanske Krajine. U nalogu za moje hapšenje, između ostalog, je pisalo:

„1. Svesno i ponavlјajući pomagao drugima da se članovi jedne religiozne gru-pe naroda, stavlјaju u takve ţivotne okolnosti koje ih mogu telesno uništiti, pri čemu su imali nameru da tu grupu kao takvu sasvim ili delimično unište.

2. Okrivlјeni stoji pod neodolјivom sumnjom, da je kao srpski policajac znao, odobravao i podupirao ubistva sa srpske strane, koja su se odigrala u junu 1992. godine u koncentracionom logoru Omarska.

3. Dela okrivlјenog su po Nemačkom krivičnom zakonu kaţnjiva. Ĉinjenica što je okrivlјeni stranac i da se optuţuje za postupak učinjen u inostranstvu, ne sprečava krivični progon u Nemačkoj.“

Zaštićeni svedok „CT”

Zatvorenici logora Omarska leta 1992. godine.

Jedan od direktnih učesnika organizovanih hapšenja, koja su se dešavala na ulicama opštine Prijedor leta 1992. godine bio je zaštićeni svedok „CT“. On je kao policijski inspektor imao dozvolјen pristup svim logorima koji su tada postojali u Prijedoru, a nakon ustupanja originalnih naloga sa imenima lјudi koje je trebao pohapsiti, dao je nekoliko pismenih izjava u vezi s tim događa-jima. Svedok „CT“ se pojavio u ţalbenom delu postupka, kao jedan od najvaz-njih svedoka moje odbrane, sa prilično velikim zakašnjenjem, a u jednoj od svojih izjava on je rekao:

„Moja prethodna izjava, koju sam dao na zahtev advokata Duška Tadića, nije bila potpuna i ja ţelim da je dam u celini i da dosta tog dokumentujem. Kada sam prošli put dao izjavu, meni su moje kolege iz SUP-a Prijedor sugerisali da ne smem spominjati ničija imena, niti bilo šta o logorima.Sada je demokretija u Republici Srpskoj i narod je počeo da priča javno o događajima i ratnim zbi-vanjima, koja su se desila 1992. godine. Ja sam po profesiji policajac, mislim na redovnu miliciju, od 1974. godine u stanici Prijedor, Centar 1. Imao sam dirktan uvid u situaciju, saznanja i originalnu dokumentaciju policijske stani-ce PriJedor. Dokumentaciju koju posedujem ranije nisam nigde koristio, vrlo je vazna i smatram da je treba iskoristiti. Sada je vreme da se iznese isti-na o nevinosti Duška Tadića i doktora Miće Kovačevića. Kovačević nije uspeo da dokaze krivicu lјudi koji su bili javno moćni i koje niko ne spo-minje, pošto se građani boje za svoju ličnu sigurnost. To su razlozi zbog kojih ranije i ja nisam smeo da pričam, već sam dao samo jednu „delimičnu izjavu.“

Građani svih nacionalnosti u Bosni i u Prijedoru, aprila 1992. godine znali su da se sprema građanski rat. Sva veća muslimanska naselјa, kao što su Hamb-arine i Kozarac, imali su strazarske punktov, koje je formirala muslimanska Teritorijalna odbrana i njihova milicija. Kroz te punktove mogli su prolaziti samo lјudi kojima su Muslimani to dozvolјavali. Ĉak su i ţene bile u unifor-mama sa oznakama grba muslimanske vojske. Za vreme napada na Kozarac dezurao sam u stanici milicije u Prijedoru i tada su grupno dovozeni Musli-mani i Hrvatii koji su se skrivali sa oruzjem. Dovođeni su u policijsku stanicu i vojnu kasarnu koja se zvala „Zarko Zgonjanin“ Preko radio veze slušao sam lično, tadašnjeg komandira policijske stanice Kozarac, Osmu Didovića kada je savetovao svoje lјude iz milicije i teritorijalne odbrane da se predaju i obusta-ve vatru, na šta su mu oni uzvratili, preteći da to nikada neće učiniti. Nakon petnaest dana, jedan čovek je došao u policijsku stanicu u Prijedoru. Bilo mu je ime Ljubo Knezević, zvani Zemunac. On nam se u stanici hvalio kako je za-klao Osmu Didovića i bacio ga u šaht. On je bio lični prijatelј tadašnjeg koma-ndira Milutina Ĉađe i načelnika Dule Jankovića. Ljubo Zemunac je radio pod njihovim direktivama. Pored Osme Didovića, pod oruzjem je tada pobijeno oko devet muslimanskih policajaca, među kojima su bili moji školski drugovi Denić Ibrahim i Klipić, a ostali su bili rezervisti koje ja nisam poznavao. Sve to mi je bilo poznato preko izveštaja koji je stigao starešinama u policiji. Tak-ođe mi je poznato da je Duško Tadić, pre napada napustio Kozarac i otišao u Banjaluku.

Što se mene tiče, ja Duška nisam lično poznavao, ali sam pre rata čuo o braći Tadić, kao lјudima koji se bave karate sportom a za vreme rata bio sam u situ-aciji da o njemu čujem jako mnogo. Posle napada na Kozarac formirani su lo-gori, a meni do danas nije sasvim jasno na čiju inicijativu i ko ih je stvorio. Kada su logori počeli da funkcionišu, Muslimani iz grada Prijedora su smeš-teni u sportsku dvoranu „Mladost“ koja je mogla da primi oko 5000 lјudi. Jedan deo stanovnika je odveden u Omarsku, a jedan u Trnopolјe. Obezbeđi-vanje logora Omarska i Keraterm je vršila civilna policija sa rezervnim sasta-vom. Fizičko obezbeđenje centra Trnopolјe vršili su pripadnici teritorijalne odbrane grada Prijedora. U vreme postojanja logora Omarska ja sam lično po naređenju Dušana Jankovića tamo odveo nekoliko zena Muslimanske i Hrv-atske pripadnostia, među njima su bile i Jadranka Cigelј i Jadranka Papeš. Tri dana kasnije odneo sam poštu u Omarsku, i po Siminom naređenju, prv-im autobusom, vratio u Prijedor doktora Ibru Berlibegovića. Tom prilikom sam, mojoj bivšoj radnoj kolegici Sušić Sifeti, koja se tada nalazila u logoru Omarska, kupio i odneo, pet komada donjeg veša. Tada je komandant logora, Zelјko Mejakić, dozvolio da vidim moju bivšu kolegicu, i uručim joj veš, nakon čega sam snjom popio kafu. Kada sam je nasamo pratio do njene sobe, pitao sam je u vezi priča koje su kruzile o silovanjima i maltretiranju zena. Ona mi je rekla da to nije istina a mi smo bili toliko dobri i ja verujem da bi mi ona kazala sve”.

U pisanim dokazima koje je zaštićeni svedok „CT“, predao na korištenje mom tadašnjem advokatu Dzonu Livingstonu on je, između ostalog rekao:

„Ovom prilikom prilazem naredbe i spiskove lјudi nesrpskog stanovništva, predviđenih za hapšenja, koja su lično meni naređivali Janković Dušan i Ĉađo Milutin, u policijskim stanicama „Centar 1“ i „Centar 2”. Iza sprovođenja dob-ijenih naredbi stojim odgovorno i moralno, da sam u stanicu privodio lјude
samo kada sam morao i nisam imao izlaza iz situacije, jer bi u protivnom doš-ao u pitanje moj zivot kao izdajnika. Većini lјudi sa spiskova, ja sam pomogao da se sakriju i uputio ih šta da rade kako bi se spasili. Neke sam i lično preveo do granice drugog entiteta BiH .

Kroz policijske izvore bilo mi je poznato da Duško Tadić nikada nije bio u log-orima Omarska i Keraterm u bilo kom svojstvu. Ja sam ostao u dobrim odno-sima sa prezivelim logorašima. Mnogo ih se vratilo u Sanski Most i oni su sa mnom u kontaktu. Oni su mi rekli da Duško Tadić nikada nije bio u tim logo-rima. Sa druge strane znam lično da je Dušan Janković formirao, po svom iz-boru, „interventni vod” na čelusa Zoranom Ţigićem. Vod je bio sastavlјen od najvećih kriminalaca i klošara. Ova grupa je bila smeštena u sali za sastanke policije „Centar 1” u Prijedoru. Nјihova uloga i upotreba u raznim prlјavim radnjama, bila je poznata samo Dušanu Jankoviću.

U vezi toga ne treba zaboraviti da je pored Muslimana i Hrvata, u logorima bilo zatvoreno i Srba a među njima su bili zatvoreni Kondić Igor i Jadranka Gavranović. Ja posedujem originalne spiskove lica koja treba da se privedu u stanicu policije Prijedor a potom je „interventni vod“ odvozio lјude, zavisno od naređenja u koji je logor bilo upućeno lice. Meni i policajcu Zoranu Cvijiću komandir Ĉađo je naređivao da se njemu dovedu lica a Dule Janković je una-pred određivao u koji logor ko odlazi. Obično se dešavalo da bogati lјudi i ek-stremi idu u Omarsku a siromašni u Keraterm. Ljude sa spiskova koje ja pos-edujem nikada nisam nriveo u policijsku stanicu, pasu tako oni ostali kod me-ne a za osobe, kojih je bilo vrlo malo, a koje sam ja priveo u stanicu policije nemam dokumentaciju. Neki lјudi čija imena su se nalazila na spiskovima, već su bili uhapšeni i odvedeni u logore a neki su već bili otišli u inostranstvo, pre izdavanja naloga za njihovo hapšenje.

Duško Tadić je zatvoren i nezna ništa o čemu bi mogao pričati i braniti se od optuţbi, tako da ga se niko ne boji. Pravi krivci n naredbodavci se slobodno šetaju i nikome ne odgovaraju a Hag ne radi pravično.”
Svedok ,,CT‘  

Saradnik

Deset godina kasnije u mojoj ćeliji u Pritvorskoj jedinici UN u Hagu, bivši st-razar logora Keraterm, Došen Damir ispričao mi je do tada nepoznate pojed-inosti u vezi s najvaznijim događajima koji su se desili u logoru Keraterm i mestu Kozarac, od kojih za ovu priliku izdvajam samo deo transkripta našeg razgovora, koji je do sada ostao nedostupan za javnost.

U vezi s ulogom takozvanog „interventnog voda” o kome se izjasiio i svedok „CT“ on je rekao:

„Svi zatvorenici koji su dovođeni u Keraterm dovođeni su uz popratne papire. Iz Omarske se nije moglo doći u Keraterm, ali iz Keraterma se moglo otići u Omarsku. Nama u Keraterm je došao jedan autobus. Onaj kriminalac Jugo Gnjatović je doveo jedan autobus sa jedno 15 Muslimana ali boraca Republike Srpske, koji su ratovali na Zapadnoj Slavoni. Oni su greškom pokupiti. Prvo su odvedeni u Omarsku a kada se za njih saznalo da su oni naša vojska, dove-deni su autobusom u Keraterm gde su samo prenoćili a onda pušteni kućama.“

O najvaţnijim događajima zbog kojih je nevino osuđen jedan broj Došenovih kolega on je ispričao:

„Muslimani iz sela Jaskići i Sivci su dovedeni u Keraterm kada je na duţnosti vođe straţarske smene bio rezervni policajac Tomo Prodan. On je bio moja smena i smena njegovog velikog prijatelјa Zorana Ţigića. A što se tiče ubistva većeg broja Muslimana koje se desilo u noći između 24. i 25. jula 1992. godine u logoru Keraterm,
Zigić tada nije bio na duţnosti jer je već bio izbačen iz policije, ali je on i dalјe dolazio u Keraterm normalno, kao da je radio. Te noći je na duznosti bio Kol-undzija zvani „Kole“ i on je pozvao Jankovića. Komandir policije Dule Janko-vić i onaj njegov brat, došli su u toku noći kada se desio incident. Na uviđaju su bili prisutni komandir Janković, Zivko KneZević, Radaković i dvojica insp-ektora. Tada je bio prisutan i Zigić. Svi su bili u uniformama.“

Sarađujući sa predstavnicima tuzilaštva suda u Hagu Došen je prećutao svoje učešće u događajima, koji su se desili za vreme sukoba 27. maja 1992. godine u Kozarcu ali u vezi s tim je kasnije rekao:

„U Kozarcu sam bio 27. maja kao član rezervnog sastava policije iz Prijedora. Mi smo „obezbeđivali” prolaz Muslimanima koji su se kretali iz pravca sela Brđani prema centru Kozarca. Oni su samo prolazili putem pored nas a mi smo obezbeđivali cestu da ih neko ne nepadne … “

U ime saradnje sa Tribunalom, Došen i nekoliko njegovih istomišlјenika su samo formalno osuđeni a onda ubrzano oslobođeni i vraćen u Bosnu, dok su Kolundzija i ostali završili u zatvorima širom Evrope.

Srpkinja logoraš

O razlozima zbog kojih je bila uhapšena, okolnostima pod kojima je prezivela zatočeništvo u logoru Omarska i drugim činjenicama, svedok „J P“ je ispriča-la:
„Ja sam Srpkinja iz sela Omarska. U kamp Omarska, privedena sam 18. juna 1992. godine u devet sati pre podne. Znam da je to bio 18. Juni pošto sam bila kod kuće a štampa, radio i TV programi su mi bili dostupni.U to vreme ja sam zivela sa mojim nevenčanim suprugom Igorom Kondićem, koji je takođe bio srpske nacionalnosti. Ja, Igor i Draško Lujić, zvani Luja, privedeni smo zajed-no u kamp Omarska. Ja verujem da Lujić sada zivi negde u Rusiji. Razlog zb-og kog kog smo ja i moj suprug bili zatvoreni je po mom mišlјenju zbog toga što smo mi znali da su Simo Drlјača i neki drugi Srbi na poziciji, Muslimani-ma ilegalno prodavali oruzje i cigarete. Moj suprug Igor je radio za tajnu poli-ciju Srpske Krajine i njihov stav je bio protiv ilegalne trgovine i bilo kakvog šverca sa Muslimanskom stranom. Meni je Neđo Gračanin u tri navrata saop-štio da je lično Drlјača naredio da Igor i ja budemo ubijeni. Gračanin mi je lič-no rekao da je njegov zadatak bio da izvrši Simino naređenje. Nakon privođe-nja u kamp Omarska, mene su smestili u takozvanu Belu kuću. To je bila naj-manja soba i nalazila se u sredini na kraju hodnika.

U Omarskoj sam ostala do dana zatvaranja 06. avgusta 1992. godine, kada sam prebačena u „Sabirni centar Trnopolјe“ Kada sam dovedena u Om-arsku, Igor, Lujić i ja bili smo zajedno zatvoreni i sami u maloj sobi. Sećam se dobro tog dana, jer sam bila jako bolesna, jer sam imala upalu jajnika. Sledeć-eg dana smo ja, Igor i Lujić bili odvedeni na ispitivanje u Upravnu zgradu.

Mene su pitali šta mi je bilo poznato o švercu i krijumčarenju oruzja, kada sam videla tri kamiona natovarena oruzjem i da li znam nešto o nestanku na-vedenih kamiona. Zbog moje lične bezbednosti ja sam rekla da mi o tome nije bilo poznato ništa i da nisam ništa videla. Prava istina je bila da sam ja videla kamione sa oruzjem, ali sam se bojala da kazem ono što sam znala. Za vreme mog ispitivanja, osobe koje su me ispitivale, lupali su rukama i nogama u or-mar iznad moje glave kako bi me uplašili. Posle toga su me vratili u istu sobu u Belu kuću. Kasnije su ispitivali Lujića i vratili ga u Belu kuću, ali u prednju sobu koja se nalazila sa desne strane hodnika. Igora nisu vratili u Belu kuću već je, nakon ispitivanja, zatvoren u takozvani „plastenik“, koji se nalazio u prizemlјu Upravne zgrade.

Nakon mog dolaska u logor Omarska, unutar Bele kuće više niko nije bio zlo-stavlјan i premlaćivan. Ja ne mogu komentarisati šta se dešavalo u Beloj kući pre mog dolaska 18. juna, ali verujem da su straţari mučili i tukli mnogo lјudi napolјu ispred Bele kuće. Da su zatvorenici bili tučeni unutra za vreme mog boravka, ja bih to znala.Pregrade između soba su bile tanke, pa su zvuk i buka lako prolazili kroz više vrata. Od 8. jula Bela kuća je bila prepuna lјudi, pa je bilo apsolutno nemoguće tući zatvorenike u njihovim sobama.

Ja sam mogla šetati van Bele kuće unaokolo tako da sam bila svedok nekih premlaćivanja a moţda i ubistava. Ja se sećam da je Bela kuća uvek imala struju i da je bllo svetlo u hodniku kuće. Kamp Omarska je imao agregat za struju koji bi se automatski uklјučivao u slučaju nestanka svetla. Sećam se da je zatvorenicima bilo naređeno da leze na stomaku sa rukama na glavama, kada bi se iznosili mrtvi napolјe iz prostorija, gde su ih utovarali na zuti „Tam” kamionet.

Od strane advokata Dzona Livingstona, postavlјeno mi je pitanje u vezi sud-bine Emira Karabašića, Jaska Hrnića, Envera Alića i Fikreta Harambašića. U vezi toga zelim da naglasim da su se incidenti s njima desili dva tri dana pre mog dolaska u logor Omarsku. U svakom slučaju, Ja sam čula o tom događaju istog dana kada se on desio od članova policije a posebno od inspektora Bate. Realno gledano, policiJa se Javno hvalila o zločinima u logoru, a meni je sve to zvučalo odvratno i van svake pameti.Ĉula sam da je čoveku po imenu Emin Jakupović naređeno da učestvuje u seksualnom zlostavlјanju Harambašića i ostalih. Meni je rečeno da su za taj događaj bili odgovorni Mišo Daničić, Dragan Lukić, Milenko Stojnić i ostali članovi njihove grupe. Ja verujem da su navedena lica počinili to delo. Rečeno mi je da je ta ista grupa lјudi prem-latila Jaska Hrnića i Envera Alića. Uglavnom, ja znam da po mom dolasku u logor nisam videla te lјude jer su oni već bili ubijeni.

Policajac Bato mi je ranije pričao o tom događaju, a ja sam onda videla da Mišo Daničić nosi na sebi lančić ubijenog Jaska Hrnića. Ustvari, taj lančić je bio moj a ja sam ga pred rat da la Jasku Hrniću kao zalog za novac koji je on pozajmio meni i Igoru, kada smo kupovali auto.Lančić je bio specifičan i imao je glavu Švedske kralјice, a ja sam sigurna da je to bio moj lančić. Kasnije sam Daničića pitala da mi vrati lančić, ali on je to odbio. Odmah nakon vesti da je Jasko ubijen u Omarskoj ja sam videla Daničića kako on i njegovi lјudi voze Jaskov motor „Hondu“ crvene boje. Ja dobro poznajem Daničića i Lukića od mojih malih nogu, jer su oni iz obliznjeg sela. Za vreme mog boravka u logoru Omarska, ja sam ih viđala skoro svakodnevno. Ja izričito izjavlјujem da za vreme mog zatočeništva u logoru Omarska nikada nisam videla Tadića, a niti sam čula bilo kog strazara da spominje prisustvo Duška Tadića. Kroz ono što sam ja saznala od lјudi u vezi premlaćivanja i zlostavlјanja Karabašića, Hrni-ća, Alića i Harija, ja sam ubeđena da se radi o zameni identiteta sa Daničićem, jer je on imao sličnu bradu kao Tadić. Sećam se 27. jula 1992. godine jer je tog dana moja familija došla da me poseti. Poseta je bila iza administrativne zgra-de i trajala je oko pola sata, a ja sam se kasnije vratila u moju sobu u Beloj ku-ći.

Poslednjih šest-sedam dana mog zatočeništva drţali su me u upravnoj zgradi logora Omarska zbog toga što sam imala „dizinteriju“. Celo vreme nakon toga ja sam bila u istoj sobi u Beloj kući. Zadnjeg dana mog boravka u Omarskoj odvojili su me na stranu da me ubiju. Moj muţ Igor Kondić je već bio ubijen, ali ja ne znam ko je to uradio. Posle toga, iznenada je došao inspektor Mijić i rekao:
Gde je ona? Stavite je u autobus i voziteu Trnopolјe.“
Svedok „JP“

Stražar „Krkan”

Policajac Mlađo Radić zvani „Krkan, nikada nije osporavao činjenicu da je le-ta 1992. godine, bio na duţnosti u logoru Omarska. Nakon raspuštanja logora i istrage koja je pokrenuta, u vezi s onim šta se dešavalo u tom centru, on i dr-ugi pripadnici strazarske sluzbe nalazili su se pod neprestanim pritiskom nač-elnika policije Prijedora. Po naredbi načelnika Jankovića, Radić i ostali straz-ari morali su se snjim tajno sastajali jednom mesečno, sa cilјem da se svi bivši pripadnici policijskih snaga, drze pod neprestanom kontrolom. Deset godina kasnije, Radić je posvedočio:

„1. Na pitanje da li poznajem Tadića odgovaram da Duška Tadića lično pozna-jem, ali da se s njim nisam druzio niti sam boravio u njegovom društvu.

2. Ja sam duzi niz godina radio kao policajac u Ljubiji i Omarskoj pa sam pril-ično dobro poznavao stanovništvo ovih krajeva. Takođe sam dobro poznavao Mišu Daničića i Dragana Lukića. Viđao sam ih kada su dolazili u logor Omar-ska, ali ne znam po Cijim nalozima.

3. Po naradbi pretpostavlјenih ja sam angazovan kao policajac u Upravnoj zgradi „istraznog centra” logora Omarska. Ja sam radio kao deţurni na telef-onu, radio stanici, a po potrebi sam strazario u Upravnoj zgradi.

4. Kada sam radio kao strazar, mogao sam dobro videti sva lica koja su ulazila i izlazila iz logora, ali sa njima nisam imao kontakte.Sva lica koja su ulazila tr-ebala su imati sluzbene legitimacije ili propusnice izdane od nadleţnih sluzbi.

5. Više puta sam u logoru Omarska viđao Lukića i Daničića sa još nekim lјud-ima koje nisam poznavao.Siguran sam da Duško Tadić nikada nije bio u druš-tvu tih lјudi, niti je sam ulazio u istrazni centar Omarska.

6. Mi smo činili sve da sprečimo incidente, ali je ponekad to bilo nemoguće, jer je većina „posetilaca” bila naoruzana dugim cevima i bili su spremni za su-kob sa svima.

7. Poznato mi je kada je Draganu Lukiću na ratištu poginuo član porodice. On je te večeri u rastrešenom stanju napadao sve, pa je tom prilikom ranio straz-ara Visić Miroslava, koji je pokušao da ga zaustavi.“
Den Hag 1999. g. M. Radić

                          Deveta vrata pakla 

Jedan od najuglednijih stanovnika Prijedora, pesnik, novinar, logoraš i autor prve knjige o logoru Omarska „Deveta vrata pakla” Rezak, ni u jednom delu opisa grozota koje su se tamo dešavale, nije spomenuo moje ime.Upravo zbog svega toga, mog advokata su zanimali razlozi zbog kojih je njegovo dvomeseč-no iskustvo iz logora Omarska i sećanje na te dane u potpunoj suprotnosti u odnosu na izjave onih zatvorenike koji su me u Hagu uporno optuzivali za uč-ešće u zločinima u logoru Omarska, sa kojima nisam imao nikakve veze. U jednoj od njegovih izjava koju je dao mom advokatu Livingstonu, Rezak je rekao :

„Rođen sam 1949. U Donjoj Sanici, Opština Klјuč, u BiH. Osnovnu i srednju školu sam završio u Prijedoru a fakultet u Beogradu. Nakon toga sam se vra-tio u Prijedor. Radio sam kao novinar na „Radio Prijedoru” i za lokalne novi-ne „Kozarski vjesnik“. Nastavio sam raditi kao novinar i pisac do maja 1992. godine, a do tada sam izdao šest zbirki pesama. Ja poznajem starijeg brata Duška Tadića, Stojana, oko 30 godina i uvek smo bili dobri prijatelјi. Krajem osamdesetih, upoznao sam i Duška na ulici u Prijedoru, gde nas je upoznao njegov brat. Posle toga smo se viđali s vremena na vreme u Prijedoru i Kozar-cu. Krajem 1991. godine i početkom 1992. počeo sam odlaziti u njegov kafe bar „Nipon” i od tada pa do aprila 1992. godine posetio sam njegov kafe 10 15 puta. Kada su Srbi 28. aprila preuzeli vlast u Prijedoru, ja više nigde nisam odlazio.

Ja sam obično odlazio u njegov kafić noću, a ponekad i danju. Gosti Tadićev-og lokala su bili različitog etničkog porekla, Srbi, Hrvati i Muslimani. Kozarac je bio mesto sa većinskim muslimanski stanovništvom. Ja sam po prirodi društven čovek i puno sam posećivao lokale u kojima sam se osećao prijatno, a među tim lokalima je bio i kafe bar Duška Tadića. Za vreme mojih dolazaka u Tadićev lokal nikada nisam primetio nacionalističku atmosferu, a da jesam, ja nikada gamo ne bih odlazio. Duško u mom prisustvu nikada nije pravio po-grdne komentare o Muslimanskom narodu, niti ih je nazivao „Balijama”. Da se to dešavalo, sam bih se uvredio i nikada više ne bih išao u njegov kafe. Ja nikada nisam pričao sa Duškom o politici, a kada sam posećivao njegov lokal, u njemu se slušala zabavna muzika i video spotovi sa ,,MTV-a“. Poslednji put sam video Duška negde u aprilu ili martu 1992. godine pred konflikt. Tada je on imao crnu punu bradu, imao je kratko ošišanu crnu kosu, i bio je nabijen. Ja sam uhapšen 30. maja 1992. godine u kući mog rođaka Fadila, a onda sam odveden na ispitivanje u policijsku stanicu u Prijedoru. Iz policijske stanice prebačen sam autobusom u logor Omarska. U Omarsku sam dovezen negde oko 13-14 sati posle podne. Tamo su me odmah zatvorili u Upravnu zgradu u prostoriju koja se nalazila u prizemlјu.

Svakog minuta su stizali novi autobusi sa uhapšenim lјudima. Sat vremena nakon mog dolaska u jednom od autobusa dovedeni su, moj sin, moja tri bra-tića i sin od najstarijeg bratića. Po mojoj proceni u sobi u kojoj sam se ja nala-zio, bilo je preko 600 lјudi. Saznao sam da je slična situacija bila i u ostalim prostorijama gde su drţali zatvorenike. Sobe su bile u proseku veličine 20×20 metara. Zbog pretrpanosti, jedna grupa od 300 lјudi, provela je noć vani na „pisti“. U logoru Omarska bilo je i zatvorenika srpske nacionalnosti, a među njima su bili Jadranka Gavranović, Igor Kondić i Lujić.

Jadranku sam poznavao 10-15 godina, a prvi put sam je sreo u hotelu „Bosna” u Banjaluci, gde je radila kao „disko dzokej“ i bili smo dobri prijatelјi. Dve go-dine pred rat Jadranka je zivela sa Igorom Kondićem iz Prijedora, kog sam ta-kođe dobro poznavao. Jadranka je imala mogućnost da se mnogo kreće po lo-goru i sigurno je videla mnogo događaja koji su se desili u logoru Omarska. Draško Lujić je bio smešten u mojoj spavaoni i ja sam više puta s njim razgo-varao. Jednom prilikom on mi je rekao da su prethodne noći tukli Igora i da verovatno neće preziveti. Takođe mi je rekao da su Igora tukla četiri čoveka. On mi nije rekao imena tih lјudi, ali po lјegovoj reakciji, osetio sam da ih je on poznavao. Dok sam stajao u redu za ručak, vidio sam premlaćenog Igora u prostoru koji se zvao „staklenik“. Kasnije sam saznao od Lujića da su Igora odvezli u bolnicu u Banjaluku, ali da je on umro na putu do bolnice…

O Muslimoviću kome su Haške sudije neizmerno verovale, Rezak je između ostalog rekao:

– Poznavao sam Senada Muslimovića, jer je on bio brat mog najbolјeg prijate-lјa, folk pevača, Halida Muslimovića. Mi smo pričali o našimpremlaćivanjima, ali on mi nikada nije rekao imena lјudi koji su ga tukli.“

U vezi incidenata koje je Muslimović, navodno, doziveo u Omarskoj, Rezak je odgovorio:

1. „Da li Vam je Senad Muslimović ikada posle ispitivanja rekao,da ga je Tadić Duško vukao za kosu?“ – Nije mi uopšte spominjao Duška Tadića, niti ga je on vukao za kosu.

2. „Da li Vam je pkada rekao, posle ispitivanja, da je bio šutiran od strane čov-eka koji je drzao Srpsku „kokardu“, a vi ste ga znali kao Šaponju?“ –Ne.

3. „Da li Vam je ikada rekao da je posle toga dobio seriju udaraca po glavi, od strane Šaponje?“ –Ne.

4. „Da li je ikada rekao da je bio prislonjen na gumu od kamiona i da ga je Duško krvnički tukao?“ Ne.

5. „Da li ste ikada primetili da je za vreme boravka u logoru Senadu Muslimo-viću bila slomlјena vilica?“ Ne. To se sigurno nije desilo.

Uz sve navedeno Rezak je na kraju dodao:

„Za vreme mog boravka u pogoru Omarska ja nikada nisam video Duška Tadića. Jednog danau našu ćeliju je ušao čoveku crnom dugom mantilu i sa crnim šeširom na gpavi. Imao je crnu punu bradu u drzao je noz u ruci. Vik-ao je da su mu Muslimani ubili brata i da će nas cee poubijati. Iako je on lič-io na Duška Tadića,  ja sam potpuno siguran da to nije bio Duško, ali ja ne znam koje bio taj čovek..“
„Ja dajem ovu izjavu u interesu pravde i istine, a svojim vlastoručnim potpisom, potvrđujem da sam govorio istinu.“

London, 1998. godine Rezak

Otmica na ulici

U Minhenu 1994. godine

Moje kretanje u Minhenu Nemačka tajna policija je intenzivno pratila oko mesec dana. Ĉinila je to preko svojih doušnika, putem kamera postavlјenih u jednom stanu preko puta zgrade u kojoj sam tada stanovao sa porodicom i na ulazu u tu zgradu. Tih dana povremeno sam konobarisao u lokalu mog brata. Za oko mi je bio zapeo jedan čovek koga ranije nisam viđao. Ušao bi, osmotr-io goste, nešto naručio, platio i odlazio.

Nikad s njim nisam reč progovorio. Bio je 10. februar 1994. godine, pre pod-ne. U lokalu sam bio samo ja kad je u njega ušlo nekoliko nemačkih policajaca u civilu. Zatrazili su mi lična dokumenta i pri tom bili poslovično korektni. Rekli su da je u pitanju samo uobičajena rutinska kontrola.

Krvavi podlivi

Tajni snimci nemačke policije autor knjige neposredno pre hapšenja u Minhenu 1994. godine.

Dva dana kasnije izašao sam iz stana oko 10 časova i krenuo ka jednom lokalu koji je bio udalјen oko 50 metara. Na sebi sam imao samo sportsku trenerku i patike. Ulicom Kapucinerštrase išao sam lagano.Nisam ni slutio da će to jutro biti moje poslednje jutro na slobodi. Sve se zbilo kao na filmu. Najpre je na mene naleteo nepoznat čovek i uz izvinjenje, produzio niz ulicu. U tom tren-utku, na drugoj strani ulice, primetio sam onog čudnog gosta i bratovog loka-la. Sećam se da je podigao ruku i kaziprstom pokazivao u mom pravcu. Učin-ilo mi se da sam tada čuo i neku komandu na nemačkom jeziku, posle koje je na mene nasrnulo šest grmalјa. Nјihov napad bio je silovit i uvezban. Pao sam na trotoar i oni su me snazno pritiskali rukama i telom. Lice mi je bilo u krvi jer sam glavom udario o betonski pločnik a u leđima sam osećao bol. Posle nekoliko trenutaka policajci su me, noseći na rukama, ugurali na zadnje sed-ište automobila. Zatim su mi stavili lisice na ruke. Oštro gvozđe zasecalo mi se u meso izazivajući vrlo jak bol. Bio sam u šoku. Ne samo zbog fizičkog nap-ada, već i zato što se ta otmica dogodila nedaleko od stana u kome su bili mo-ja zena i deca, koji gada nisu ni znali šta se sa mnom desilo, nekoliko metara dalјe. Automobil u koji su me ugurali jurio je minhenskim ulicama. Bio je već daleko odmakao od mesta događaja. U jednom trenutku smogao sam snage da se obratim napadačima:

– Ko ste vi? upitao sam. Kuda me vodite?

– Da li ste vi Duško Tadić? rekao je jedan od njih.

– Da, ja sam Duško Tadić.
Ondaje sveuredu. Mi smo nemačka policija.

Auto je išao velikom brzinom. Uskoro smo se našli u centru Minhena. Uveli su me u policijsku stanicu i strpali iza rešetaka. Ćelija je bila prazna i prlјava. U njoj se nalazilo nekoliko metalnih kreveta na sprat. Seo sam na jedan od njih, ne shvatajući ni šta mi se dogodilo, ni gde sam dospeo. Dugo sam bulјio u zid ispred sebe. Bio je išaran imenima i jezivim porukama onih koji su ovde bili pre mene. Noć je proticala sporo, neopisivo sporo. Od nervoze, neizvesno-sti i straha, nisam mogao da se smirim. Zivci su mi treperili.

Vrteo sam se u zatvorenom prostoru od desetak kvadrata, šipartajući od vrata do zida i obrnuto. Tako sam dočekao jutro. Bio je 13. februar 1994. Pogled-ao sam svoje ruke i na njima video krvave podlive od lisica. Nos i čelo bili su mi natečeni. U ušima sam osećao neprestano zujanje, koje je s vremena na vr-eme presecao tup bol. Tad se otvorio prozorčić na mojoj ćeliji. S druge strane neko je rekao:

Dobro jušro!

Ništa nisam odgovorio.

– Kafu ili čaj?

I dalјe sam ćutao. Glas koji mi je nazvao dobro jutro i ponudio za doručak čaj ili kafu produzio je dalјe. Kad je došlo vreme ručka, ista procedura se ponovi-la. Opet se otvorio prozorčić na mojoj ćeliji, opet je neki nepoznati glas pitao koje ću od dva jela, opet je pitanje ostalo bez odgovora. Nisam osećao ni glad, ni zeđ. Ţeleo sam s nekim sluzbeno da razgovaram i saznam zašto su me strp-ali u ovu buvaru. Bilo je veoma hladno, cvokotao sam, jer sam na sebi imao samo trenerku i lagane patike. Posle podne zatvorski strazar otvorio je vrata moje ćelije i upitao me:

– Ti si Tadić?

– Da, ja sam Tadić.

– Danas he te imati razgovor sa sluţbenikom suda. kazao je i zalupio metalna vrata ćelije.

                                         Lažna optužba

Nije prošlo mnogo vremena dok sam začuo klјuč u bravi. Došla su dva straz-ara i odveli me u prostoriju u kojoj su napravili moj policijski dosije. Izmerili su moju visinu, tezinu, uzeli otiske prstiju i napravili nekoliko fotografija mog lica. Sve je to trajalo oko pola sata. Potom su me prebacili ujednu ćeliju ne ve-ću od četiri kvadrata. Imala je samo drvenu klupu i bila vrlo hladna. Ĉinilo mi se da sam tu ostao toliko dugo pa sam pomislio da su me sasvim zaboravili. Konačno, ipak me se neko setio.Uz škripu otvorila su se teška gvozdena vrata. Rekli su polazi. Prebacili su me u ćeliju blizu ulaza u policijsku stanicu. Bio sam opet sam. Seo sam na kraj uzane drvene klupe koja se protezala duz cele ćelije, slabo osvetlјene. Posle pola sata kod mene su došli sluzbenik nemačkog suda i sluzbeni prevodilac. Bila je to sredovečna zena, hrvatskog porekla.

– Ja sam Anita predstavila se. Da li se slaţete daja budem vaš sluţbeni prevodilac? Ja bih vam prevela nalog na osnovu koga ste uhapšeni.

– Slazem se rekao sam. Ali ja bih najpre sudskom sluzbeniku postavio neko-liko pitanja.

Anita se konsultovala sa sudskim sluţbenikom i on je rekao:

– Prvo da završimo postupak prevođenja. Posle toga gospodin Tadić moze da pita šta hoce.

Anita je počela da prevodi tekst naloga za hapšenje koji je izdao istrazni sudija Saveznog nemačkog suda.

U tom nalogu se, najpre, navode moje generalije i kaţe da sam drzavlјanin Sr-bije. Mnogo godina kasnije, nemačka vlast će sve učiniti da mi ospore pravo na drzavlјanstvo Srbije, instistirajući na tome da sam samo drzavlјanin BiH.
U nalogu za hapšenje kaze se da sam okrivlјen za krivično delo saučesništva u genocidu, da sam podrzavao i učestvovao u ubistvu oko 250.000 civila različi-tih nacija i veroispovesti, da sam kao srpski policajac u koncentracionom log-oru Omarska u julu 1992. godine izvršavao naloge „srpskih etnoubica”.

„Nemačka ima pravo piše u nalogu da preduzme krivično gonjenje, jer je okri-vlјeni više meseci boravio u ovoj zemlјi, tu se izdrzavao sopstvenim radom i tu uhvaćen u skladu sa univerzalnim pravnim principima. Osnov za hapšenje je i opasnost bezanja od pravde. Okrivlјeni je planirao da ode u Kanadu ili neku drugu zemlјu. Da je ostao na slobodi,”kaze nemački istraţni sudija:

-Za Tadića bi najlakše izbegavanje postupka bilo beţanje u Srbiju.

A samo pre nekoliko meseci ja sam bio u Srbiji i uz velike muke i peripetije uspeo da iz nje izađem i odem u Nemačku.

                                  Iz zatvora u zatvor

Idućih sedam dana nalazio se u pravom košmaru. Bio sam u kandzama nemi-losrdne sudske birokratnje, koja me je, kao neku igračku, prebacivala iz jedne u drugu ćeliju. Odsečen od porodice, od svoje zemlјe , novine i TV su mi bili uskraćeni, nisam znao ni ko se ni zašto poigrava mojim zivotom. Ĉinilo mi se kao da sam u kozi glavnog junaka Kafkinog „Procesa“.

Prva rečenica ovog romana glasi:

„Neko je morao oklevetati Jozefa K., jer, premda nije učinio ništa, jednog dana je uhapšen.“

Ni ja nisam znao ko je oklevetao Duška T. Sedmog dana obavestili su me da je stigla torba sa mojom zimskom garderobom. Sutradan, u ranim časovima, u moju ćeliju ušao je strazar i uzviknuo:

– Tadiću, spremite se! Idete na saslusanje.

Obradovao sam se. Pomislio sam da je moja porodica, uz pomoć našeg konzu-lata u Minhenu, uspela da dokaze da je moje hapšenje bilo greška i da odmah izlazim na slobodu. Strazar me je odveo do prostorije u kojoj je tog jutra oko 300 zatvorenika očekivalo svoje prvo saslušanje. Bila je to zataorska hala od 100 kvadrata.

– Ovde ćeš čekati dok ns budeš prozvan – rekao je strazar.
Duz spolјne strane zida ove zatvorske prostorije, visoko prema plafonu, bili su nanizani mali prozori sa metalnim rešetkama kroz koje su se probijali vazduh i stidlјiva svetlost. Vazduha je bilo tek toliko da smo jedva disali.

Osvetlјenje je bilo takvo da su se likovi zatvorenika teško razaznavali. Jedna obična sijalica, postavlјena na sredini plafona, osvetlјavala je samo središnji deo ove prostorije. Nјeni periferni delovi bili su u polumraku. Umesto klupa i stolica bile su postavlјene drvene palače, koje su zatvorenici koristili za sedenje i leţanje. Jedan toalet koristilo je 300 zatvorenika.

Prizor je bio gotovo sablasan. Stotine lјudi komešalo se između zidova ove prostorije. Bile su zastuplјene sve rase bela, ţuta, crna. Oni koji su se dočepali palača nisu se od njih odvajali. Posle jednog sata počela je prozivka uhapšeni-ka. Ispitivanje je teklo sporo, tako da je odmah bilo jasno da tog dana mnogi neće doći na red. Ceo dan sam proveo u toj zagušlјivoj sobetini očekujući da ću biti prozvan. Ništa nisam mogao da jedem. Ĉinilo mi se da je hrana, koju su nam nudili, bila zagađena kao vazduh koji smo udisali. Tumarajući levo desno uspeo sam da se dočepam mesta na jednoj palači. Na njoj se izlezavalo nekoliko crnaca i jedan debeli Arapin. Taman kada sam se bio opruzio, zatv-orski straţar je glasno izgovorio moje ime i prezime. Gotovo da sam istrčao iz onog smrada i brzo se našao ispred dezurnog sudije. Naš razgovor je bio krat-ak. Zapravo, govorio je samo on. Pročitao mi je nalog za hapšenje i rekao da ću, na zahtev saveznog tuzioca u Karlsrueu, sutra biti prebačen u taj grad. Nisu mi bili najjasniji razlozi mog transporta, ali nisam zakerao. Najvaznije je bilo da se nešto pokrenulo i da ću sutra napustiti ovaj smrdlјivi ambijent. Bio je 20. februar 1994. godine sedeo sam na zadnjem sedištu policijskog auta koji me je vozio izvan Minhena. I dalјe sam bio samo u trenerci i patikama. Ruke, koje sam morao drzati ispred sebe, bile su u lisicama. Oko mene je sed-elo nekoliko naoruzanih policajaca. Ipak, u meni je treperila neka nada. Ver-ovao sam da ću uskoro prekratiti ovu moru i izaći na slobodu. Znao sam da nemam nikakve veze sa delima koje mi stavlјaju na teret. Verovao sam da će se to vrlo brzo razjasniti i da će se hapšenje pokazati kao gruba greška nemač-ke policije. Od trenutka kada sam ušao u policijski auto niko od mojih sprovo-dnika i čuvara nije sa mnom progovorio ni reč. Kao da su bili mutavi. Vozač je bio vrlo vešt. Brzo smo izašli izvan gradske vreve i krenuli magistralom. Ali to nije trajalo dugo. Naglo smo skrenuli na sporedni put i stigli pred jedan polu-kruzni hangar ispred koga je stajao policijski helikopter. Zaklјučio sam da ću do sledećeg odredišta biti transportovan vazdušnim putem.

Transport helikopterom nemačke policije

Prebacili su me u helikopter i vezali noge za sedište. Lisice sam i dalјe imao na rukama. Preko grudi su mi čvrsto zategli plastični pojas, a na uši stavili velike zaštitne tampone. U helikopteru su bila dvojica policajaca.Jednog od njih sam prepoznao, jer je on učestvovao u mom hapšenju u Minhenu. Ispred mene se-dela su dvojica uniformisanih pilota. Leteli smo iznad urbanih delova Nemač-ke. Iako su me lisice zulјale praveći podlive na mojim ručnim zglobovima, vo-znja helikopterom se mogla nekako izdrzati. Posle šest sati neprekidnog leta stigli smo u Karlsrue.

Sleteli smo u ogromno dvorište. Okolo su bile masivne zgrade Saveznog suda Nemačke. Nedaleko od našeg ateriranja stajalo Je nekoliko specijalaca nem-ačke policije s kratkim automatskim puškama uperenim u mene. Dok smo išli prema obliţnjoj zgradi, dvojica mojih pratilaca nisu me ispuštala iz ruku. Pop-eli smo se na peti sprat i ušli u jednu kancelariju. Tu smo čekali da dođe sav-ezni tuzilac i prevodilac. Najpre je ušao prevodilac. Napravio je nekoliko boja-zlјivih koraka i seo na stolicu pored mene. Bio je Albanac. Tuzilac je stigao posle deset minuta. Rekao je svoje ime. Jedan sluţbenik je seo za sto na kojem je bio diktafon i pisaća mašina. Pošto mi je jedan od prisutnih sluzbenika obj-asnio proceduru ovakvih razgovora, tuzilac je rekao:

– A sad ćemo npehu na utvrđivanje vašeg identiteta.

U tom je zazvonio telefon. Tuzilac je ustao, podigao slušalicu i počeo sa nekim zustar dijalog. Nisam razumeo o čemu govore. Kad je razgovor završen, tuzil-ac me je upitao:

– Da li poznajete čoveka po imenu Dunjić?

– Da, poznajem ga, rekao sam.

Dunjić je bio naš porodični prijatelј. U Minhenu je dugo radio i stekao zavi-dan ugled i imetak.

– Taj gospodin je – rekao je tuzilac – kao vaše advokate angaţovao gospodu Bosija i Ufera iz Minhena. Da nu ste spremni da potpišete punomoćje za nji-hovo angazovanje u vašoj odbrani?

Bio sam srećan što me se u tuđoj zemlјi neko setio i što nisam više bio sam. Klimnuo sam glavom i rekao:
– Da, pristajem da advokati Bosi i Ufer budu moji opunomoćeni branioci.

– Zelite li da se nakratko konsultujete sa Uferom rekao je tuţilac pruţajući mi telefonsku slušalicu.
– Da – kazao sam, ne znajući kako ću sa lisicama na rukama slušalicu prineti uvu.
Nekako sam ipak uspeo. S druge strane ţice začuo se glas Ufera. Rekao je:

-Tadiću, prekinite svaki razgovor sa njima i čekajte na moje sledeće instrukcije.
Posle toga, moj razgovor sa nemačkim tuţiocem bio je završen. 

                                     Nikud bez lisica

Posle razgovora sa nemačkim drzavnim tuziocem u Karlsrueu, odveli su me u obliznјi zatvor. Strpali su me u ćeliju širine dva i duzine tri metra. U njoj je bio jedan metalni krevet i mali ormar u koji sam mogao da stavim samo naj-nuznije stvari. Nalazio se tu i zarđali radijator koji je davno prestao da greje. Gola sijalica, pričvršćena na plafonu, emitovala je zasleplјujuću svetlost. Pro-zor moje ćelije bio je star i zakovan zarđalim ekserima. Pri vrhu jednog zida nalazile su se gvozdene rešetke kroz koje je strujao vazduh. Voda u lavabou za umivanje bila je ledena, obliznji toalet upotreblјiv, ali samo u najvećoj nuzdi. Sve u svemu, vrlo bedno za istrazni zatvor jedne od najbogatijih zemalјa sve-ta. Bio sam vrlo umoran. Pokušao sam da ugasim sijalicu koja je prosto przila oči. Nisam uspeo. Onda sam pritisnuo jedno crveno dugme i na vratima se pojavio strazar.

– Mozete li da ugasite sijalicu u mojoj celiji – rekao sam. „Svetlost je toliko jaka da ne mogu da spavam.

– Sijalica mora da gori dan noc, takav je zatvorski propis -odbrusio je
strazar.
Strazar je zatvorio vrata. Prislonio sam stolicu uz zid i popeo se na nju. Zeleo sam da očima doprem do visokog prozorčeta na mojoj ćeliji i vidim gde se na-lazim. Prizor je bio obeshrabrujući. Preko puta uzdizao se zid visoke zgrade iz čijeg dvorišta je dopirao lavez pasa. Napregao sam sluh da čujem glas čoveka i bat lјudskih koraka. Uzalud. Pitao sam se: da li sam ja jedini zatvore-nik u ov-om ogromnom kazamatu? Onda sam legao u krevet. Postelјina je bila prlјava. Olinjalim ćebetom pokrio sam noge, stomak i grudi. Lezao sam na leđima po-kušavajući da zaspim. Ali san nije hteo na oči.
Bez šetnje

U jutru sam zamolio straţara da mi dozvoli da koristim kupatilo. Otkako su me uhapsili na minhenskoj ulici, ni minut nisam mogao da posvetim ličnoj higijeni. Strazar mi je naširoko počeo da objašnjava proceduru koju moram da poštujem ako hoću da se kupam. To mi je išlo na nerve.

– Ĉovece -rekao sam – ja moram da se okupam. Mozda sam dobio šugu u ov-im vašim zatvorima.

– Ako ti ne mozeš da mi izdaš dozvolu, reci ko moze.

Strazar me samo pogledao i zalupio metalna vrata. Pola sata kasnije na vrati-ma moje ćelije pojavila se sredovečna zena strazar, i vrlo sluzbeno saopštila:

– Spremite se za deset minuta. Kupanje moţe da traje najviše pet minuta.

Dobio sam sapun, šampon, čist veš i krenuo ka kupatilu. Prvi put sam izašao iz moje ćelije. Ispred mene išla je zena strazar. Na hodniku nije bilo nikog, ali iz ćelija pored kojih smo prolazili čula se muzika. Znači ovde nisam sam.

To mi, međutim, nije značilo mnogo. Ja sam bio potpuno izolovan. Nije mi bilo dozvolјeno ne samo da stupim u kontakt ni sa kim nego nisam smeo nik-oga ni da vidim. U kupatilu veličine 50 kvadrata tuševi su bili postavlјeni na svakih pola metra, kako bi se u jednom turnusu mogao da okupa što veći broj zatvorenika.
Skinuo sam zatvorsku odeću i bacio je u boks za prlјav veš. Stao sam go ispod tuša i sa dosta muke uspeo da odvrnem slavinu sa toplom vodom. Tek kad je mlaz potekao, primetio sam da me posmatra zatvorska strazarka. Upitno sam je pogledao, a ona je samo odmahnula rukom. Valјda je i to bilo po nekom zatvorskom propisu.Dok su se mlazevi vode slivali niz moje telo na ramenima i rukama primetio sam plavičasto-zute masnice. Bile su to posledice udaraca koje sam dobio prilikom brutalnog hapšenja u Minhenu. Vratio sam se u ćeli-ju osvezen i zadovolјan. Dva meseca proveo sam u zatvoru u Karlsrueu. Za to vreme nikada mi nisu dozvolili da izađem u šetnju i udahnem svez vazduh. Isto tako nikada mi u ćeliji preko noći nisu gasili svetlo. Bio sam iscrplјen od nespavanja, neizvesnosti i iščekivanja. Onda je stiglo naređenje za prekoman-du. Jednog jutra rekli su mi da skinem zatvorsko odelo i obučem moje civilno.

– Kuda me vodite? – upitao sam.
– U Minhen – bio je odgovor.
Moj prevoz iz Karlsruea u Minhen obavlјen je na isti način na koji sam iz Minhena prebačen u Karlsrue. Posle višečasovne voţnje policijskim helikop-terom sleteo sam na travnatu površinu zatvorskog kompleksa u Štadelhajmu koji se nalazio nadomak Minhena. Helikopter je aterirao na pistu okruzenu betonskim zidom visokim pet metara. Predali su me u ruke nekoliko zatvor-skih čuvara koji su me ugurali u zeleni blindirani policijski kombi.

                                  Potpuni nadzor
Ulaz u zatvor Štadelhaim nedaleko od Minhena

Sedeo sam na zadnjem sedištu sa lisicama na rukama. Kroz nekoliko minuta već sam bio stanovnik zatvora Štadelhajm. Civilno odelo su mi odmah oduze-li. Dobio sam zatvorsku uniformu: plave pantalone, modroplavu košulјu, dze-mper, zimsku jaknu maslinaste boje, cipele, pidzamu, donji veš i neke druge sitnice. Rekli su mi da se istuširam, što sam sa radošću prihvatio. Potom su me dvojica strazara odveli u jednu od dve posebno pripremlјene ćelije na tre-ćem spratu zatvorskog kompleksa.Smešten sam u ćeliju koja je poznata širom sveta. U njoj su nekad bili zatvoreni članovi čuvene terorističke organizacije „Crvene brigade.”

Samo jedna od dvoja vrata na ovoj ćeliji, na koja sam ja uveden u pretprostor, bila su prava. Druga su bila lazna. Iza njih nalazio se pun zid. Sve je to bilo ur-ađeno kako odavde niko ne bi mogao da pobegne.

Bio je to specijalno rekonstruisan prostor koji je omogućavao apsolutni nad-zor nad zatvorenicima. Između prostora u kojem je bio krevet za spavanje, sto, stolica, toalet sa lavaboom i vodom za piće, nalazila se staklena površina koja je korišćena isklјučivo za danonoćno nadgledanje zatvorenika. Plafon će-lije bio je visok gotovo tri metra. Na toj visini bio je prozor kroz koji je dolazi-la svetlost i vazduh. Ali iza njega bila je dodatno ugrađena armirana staklena površina sa specijalnom mreţom i alarmnim sistemom. Iz ove ćelije mogao sam videti samo obrise gornjih delova zatvorske zgrade. Ćelija u kojoj su pre mene bili pripadnici „Crvenih brigada” i grupe „Bader-Majnhof” bila je pros-trana, topla i mnogo čistija od onih u kojima sam ranije boravio. Odahnuo sam sa zadovolјstvom verujući da sam napokon dobio mesto gde ću moći lјudski da se naspavam i odmorim. Pruzio sam se preko kreveta, protegao, duboko udahnuo i nakon dva meseca prvi put utonuo u dubok san. Probudio me je zveket klјučeva. Zatvorski strazar stajao je iza staklene površine drzeći u ruci dugulјastu lampu čija je jaka svetlost bila fokusirana na moje lice. Pridigao sam se i gestikulirajući rukama upitao:

– Štaje, šta hoćete?

– Ništa, ovo je samo rutinska kontrola – rekao je strazar.
Kasnije ću saznati da će strazari moći da me kontrolišu tako što će me preko noći buditi na svaki sat.

                                     Pod teretom okova

U aprilu 1994. godine Srbi u Minhenu organizovali su demonstracije trazeći da budem pušten iz zatvora. Tada je pokrenuta akcija za prikuplјanje novčane pomoći za moju odbranu. Ali, sve to, sticajem okolnosti, nije dalo očekivane rezultate. Prošlo je više od osam meseci, a moji advokati nisu uspeli da u pret-procesnom periodu ospore nijednu optuzbu koju su protiv mene iznosili mus-limanski svedoci. Posebno me je ogorčilo ponašanje moga brata Mladena i njegove supruge Suzane. Umesto da sav donirani novac, oko 50.000 maraka, daju za moju odbranu, oni to nisu učinili, već su za sebe zadrzali sve. Ostali su duzni advokatu Stefanu Uferu i njegovim saradnicima i pobegli iz Nemačke u Bosnu, a mene ostavili samog. Bio sam nemoćan da učinim bilo šta bez novca i prave odbrane. A na Zapadu se zna koliko para toliko muzike.

Autor na prvom saslušanju pred nemačkom policijom 18. oktobra 1994. u zatvoru Štadelhajm.

– Da li ste do cada kaţnjavani? pitao me je istrazni sudija.
– Nisam.

– Svedoci tvrde da ste pred rat u BiH zabranili Muslimanima da dolaze u Vaš kafić u Kozarcu.

– To su lazi. To se kosi sa zdravom logikom. Zašto bih muslimanima zabranio da dolaze u moj lokal kada su oni bili moji najčešći gosti. Kozarac je bio izrazito muslimanska sredina. U njemu je ţivelo pre raSpa oko 95 odsto Muslimana.

– Svedoci kazu da ste imali vrlo aktivnu ulogu u napadu na Kozarac i njegovom preuzimanju od strane srpskih snaga.

– Napad na Kozarac bio je 24. maja. Ja sam tada bio u Banjaluci kod poro-dice.

– Postoji deset direktnih svedoka koji tvrde da ste bili u logoru Omarska i primoravali zatvorenike da jedni drugima povređuju polne organe.

– Nikada nisam bio u logoru Omarska.

– Kako su Vas onda tamo videli?

– Postoje dve mogućnosti: jedna je da ti svedoci laţu, a druga da se radi o zameni identiteta.
– Kad govorite o zameni identiteta, šta pod tim podrazumevate?”-  upitao je istrazni sudija.

– Zločin koji se meni pripisuje, ukoliko se zaista dogodio, verovatno je počin-ila osoba koja je koristila moj identitet kako bi prikrila pravog počinioca. Mogu da zamislim da je neki član obezbeđenja logora u Omarskoj izveo tu nameštalјku. Moguće je da mi je to napakovao neki pripadnik srpske policije iz Prijedora.

– Da li se, kad je reč o zameni idenšišeša, moţda radilo o jednom od Vaše
braće?”

– Ne. Ĉuo sam 1993. godine da postoji neka osoba u logoru Omarska koja mi je bila toliko slična da nasje bilo moguće zameniti.

– Postoje jedanaest drugih svedoka koji mogu posvedočiti da ste bili u logoru Omarska, i koji su dali izjave o drugim zločinima za koje biste mogli biti odgovorni.

– Ponavlјam nikad nisam bio u logoru Omarska. Tamo nisam imao nikakvu funkciju. Cee štO znam o logoru Omarska saznao sam iz novina i priča svedoka.

– A šta moţete da kaţete o logoru Trnopolјe? Tamo Vas je videlo pet svedoka.

– U Trnopolјu sam bio pet puta. Kada sam ja pšmo bio, u Trnopolјe je svako mogao slobodno da uđe i izađe. Nisam imao utisak da je tamo neko silom zadrzavan. U Trnopolјu sam bio u oktobru 1992. godine. Tada sam, kao po-licajac, obezbeđivao posetu jedne ekipe Međunarodnog crvenog krsta. Tada su muslimanske izbeglice, preko Karlovca u Hrvatskoj, transportovane u neke zapadnoevropske zemlјe.

-Šta kazeše na tvrdnje svedoka da ste bili u logoru Keraterm?

-Tamo nikada nisam bio.

Početkom 1995. godine nemačko tuţilaštvo zatraţilo je moje psihijatrijsko ve-štačenje. Šta se time htelo postići? Tuzilac je zeleo da ima crno na belo da sam mentalno poremećena ličnost i da u mojoj psihi postoje povišeni nivoi agresi-vnosti, sadizma i šizofrenije. Uz pomoć tih parametara lakše bi pred sudom mogao da dokaze moju krivicu i objasni monstruoznost zlodela koja su mi pripisana. Pristao sam na psihijatrijsko veštačenje. Odlučio sam da uđem u taj rizik jer ]e to bio jedini način da dokazem istinu o sebi.

                                    Jaki bolovi
Deset dana zaredom dolazio je po mene zeleni policijski kombi i iz zatvora Štadelhajm odvozio me u Gete institut u Minhenu. Odvozili su me ujutro i vraćali kasno popodne. Zbog sigurnosnih mera postupak je za mene bio iscrp-lјujući. Kad bi me dovezli u dvorište Gete instituta, počinjala je prava tortura. Pored lisica koje sam nosio na rukama, ovde su mi stavlјali i lisice na noge. Bio sam prosto sapet. Mogao sam da napravim korak od samo desetak santi-metara. Iako je u zgradi bio lift, ja sam sa svom tom skalamerijom morao da se penjem uz stepenice pešice. Nekad je to trajalo pola sata, nekad duze. Pri tom sam na sebi imao pancir košulјu tešku nekoliko kilograma. U zatvoru Št-adelhajm imao sam specijalni tretman. Za sve vreme mog boravka ovde nikad nisam imao mogućnost da razgovaram sa bilo kojim od dve hilјade zatvoreni-ka. Da sam znao da će me neko tako poniţavati i maltretirati nikad ne bih pri-stao na psihijatrijsko veštačenje.

Ali, sad se nije moglo natrag. Morao sam to pošto-poto da izguram. Silazak sa trećeg sprata „Gete instituta” bio je još tezi. Kad god bih zakoračio sa jedne na drugu stepenicu, lisice na nogama bi mi se zasecale u meso i pričinjavale jak bol. Psihijatrijski nalaz pravio mi je najveći nemački ekspert profesor Nedop-il. Nјegovo mišlјenje bilo je od posebne vaznosti. Razgovor koji smo, u prisus-tvu prevodioca, vodili u jednoj od prostorija Gete instituta,sniman je na audio kasete.

Profesor Nedopil me je upozorio da će on, posle detalјnih analiza, formirati svoje mišlјenje i uz audio snimke poslati ga tuziocu i mojoj odbrani. Nikada ranije nisam bio kod psihijatra. Spontano sam se prepustio dugotrajnom isp-itivanju, testiranju, snimanju mozga i svemu onome što predviđo ovakav postupak. Rezultat svih tih ispitivanja bio je da sam potpuno zdrav i norma-lan čovek. Nemački tuzilac nije dobio ono što je očekivao. Ali, ni ja od toga nisam imao vajde. Kasnije, pred međunarodnim sudom u Hagu, ta činjenica da sam mentalno zdrav, uzimaće mi se kao oteţavajuća okolnost. Sredinom novembra Savezno tuţilaštvo Nemačke podiglo je optuţnicu protiv mene. Pos-le suđenja nacistima u Nirnbergu bio sam prvi čovek u Evropi optuţen za rat-ne zločine. Iako sam imao pravo da se na sudu pojavim u svojoj civilnoj gard-erobi, nisu mi to dozvolili. Na meni je bilo zatvorsko odelo. Pored mene, sed-eo je prevodilac, a tu je bio i moj advokat Ufer. Mesecima ga nisam video, a sad je bio tu. Nije zeleo da propusti priliku za svoju medijsku promociju. Rasprava je trajala kratko. Bez publike. Ali sudnica je bila puna desetine nem-ačkih novinara došle su da vide, čuju i slikaju „Ajhmana iz Kozarca”. Nisu kri-li svoje oduševlјenje što je zlikovac takvog kalibra konačno dolijao. Dok su me dvojica sudskih strazara izvodili iz sudnice, neki predstavnici sedme sile upu-ćivali su mi gadne uvrede. Kevtali su kao napujdana paščad puštena s lanca.

Sa povezom na očima

Ćelija u Den Hagu

Ĉim se pročulo da se za moj slučaj interesuje novoformirani Međunarodni kr-ivični sud za bivšu Jugoslaviju, iako moje ime, inače, nikad nije bilo na listi haških optuţenika, nemačko tuţilaštvo pokušalo je da osujeti moj odlazak u Hag. Pritom se pozivalo na zakon Nemačke koji zabranjuje ekstradiciju nem-ačkih zatvorenika u druge zemlјe. A Nemci su pošto-poto hteli da me baš nji-hov sud, u njihovoj zemlјi, osudi za genocid. Imao sam, međutim, mnogo raz-loga da izgubim poverenje u nemačko pravosuđe. Nјegovu surovost već sam bio iskusio na svojoj kozi. Mislio sam da bi Haški tribunal mogao biti objekt-ivniji i da pred njim imam veće šanse da dokazem svoju nevinost.

O tome sam u januaru 1995. godine razgovarao sa holandskim advokatom Mihailom Vladimirofom. On je bio poreklom Rus. Nјegovi su preci otišli iz Rusije za vreme Oktobarske revolucije. Vladimirof se sam ponudio da me brani. Posetio me u zatvoru u Štadelhajmu i predočio situaciju u kojoj se nal-azim. Ostavio je na mene dobar utisak. Od Haškog suda 1. marta 1995. godine dobio sam obaveštenje da je „Tribunal” protiv mene podigao optuznicu u koj-oj me tereti za više dela kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Mesec dana kasnije sud trazi od mene da mu saopštim ime mog advokata. Za svog branioca predlozio sam advokata Vladimirofa i sud ga je prihvatio.Nemačko pravosuđe je na kraju, ipak, leglo na rudu. Popustilo je pod pritiskom Među-narodnog suda u Hagu.

Zbog svega toga, Nemačka je 10. aprila 1995. godine usvojila Zakon o saradnji sa Tribunalom. U osmoj tački tog zakona je pisalo:

„U slučaju tuţilac protiv Duška Tadića, nije samo to što je dovelo do prvog kontradiktornog odlučivanja, nego je bio pre svega, motor za nastali zakon, koji je 14. aprila 1995. godine stupio na snagu. Iako je Tadić već bio optuzen od saveznog tuzioca Nemačke, on se isporučuje Haškom sudu, jer njegov slu-čaj predstavlјa istorijsku posebnost…”

Nemački drzavni tuzilac se, međutim, na mene baš bio okomio. Zagorčavao mi je zivot do poslednjeg dana mog boravka u Štadelhajmu. Dogovor nemač-kih vlasti i Haškog tribunala jednostavno je ignorisao. U nekoliko navrata dovodio me je u sud u Minhenu, nastojeći da utanači datume moga suđenja pred tim sudom za sledećih mesec dana.

Neprozirne naočare

Bio je 24. april 1995. godine u ranim jutarnjim časovima odveli su me u sobu za civilnu garderobu u zatvoru Štadelhajm. Straţar mi je rekao da obučem sv-oje odelo. Odatle su me sproveli u jednu ćeliju gde sam čekao najavlјeni tran-sport u Holandiju. Za Hag sam poleteo helikopterom nemačke policije. Na rukama sam imao lisice koje su mi stavlјali kad god bi me nekuda poveli. Plastičnim steznicima vezali su mi noge za metalne delove stolice na kojoj sam sedeo. Svaku nogu posebno. Let je trajao nekoliko sati.Nedaleko od mag-istralnog puta na granici Nemačke i Holandije helikopter je počeo da aterira. Ispod nas je bilo neko groblјe starih automobila, a pored njega nekoliko veli-kih metalnih kontejnera između kojih se spustio policijski helikopter. Kad smo sleteli, u gomili havarisanih vozila primetio sam tri automobila sa zatam-njenim staklima. Brzo su me izveli iz helikoptera i uveli u jedan od kontejnera u kome je bilo nekoliko holandskih policajaca u civilu. Primopredaja je trajala kratko. Nemačka policija predala me je holandskoj. Dozvolili su mi da odem do improvizovanog toaleta, a zatim su me smestili u jedno od onih vozila sa zatamnjenim staklima.

Krenuli smo ka Hagu. Jedan policajac mi je rekao da će voznja trajati nekoli-ko sati i da za to vreme moram da nosim tamne, nepro-zirne naočare. Bilo je to jedno od neprijatnih iznenađenja koja mi je priredila holandska policija. Voznja sa neprovidnim naočarima bila je vrlo mučna. Nisam mogao da prat-im pravac kretanja automobila. Ulazak i izlazak iz krivina, nagla kočenja i zv-uci sirena policijskih vozila, izazivala su kod mene takvu mučninu da sam do Haga nekoliko puta povraćao.

U pritvorsku jedinicu zatvorskog kompleksa u Ševeningenu stigli smo u kas-nim poslepodnevnim satima. Holandski policijcn predali su me haškim stra-zarim koji su na uniformama svetloplave boje nosili oznake Ujedinjenih nac-ija. Zatvor u koji sam smešten bio je nedaleko od zgrade Međunarodnog suda u Hagu. Podignut je u unutrašnjem delu velikog zatvorskog kompleksa koji je pod kontrolom holandskih vlasti i u kome kazne izdrzavaju maloletnici. Zgra-da pritvorske jedinice je vrlo moderna. Ima tri sprata i opremlјena je najsav-remenijim uređajima. Sva je pod video nadzorom. U prizemlјu pritvorske zg-rade nalazi se portirnica u kojoj danonoćno boravi po jedan strazar. Bez njih-ove komande nemoguće je otvoriti nijedna od dvoja ulaznih vrata. U jednoj polovini prizemlјa, s desne strane, je pet soba za posete. One su različite veli-čine i namene. U drugoj polovini prizemlјa s leve strane su dve prostorije za medicinske usluge, zatim „soba od gume”, predviđena za smeštaj zatvorenika koji bi mogli predstavlјati opasnost za sebe i okolinu. Na kraju nalazi se mala biblioteka. Ona se koristi ne samo za čitanje knjiga, nego n za učenje stranih jeznka, obavlјanje verskih obreda i druge potrebe.

                                         Kavez za zveri
U ovom delu zgrade nalaze se još tri sobe za posete, straţarski centar, sala za treninge i prostorija za zatvorsko osoblјe, pored koje prolazi hodnik što vodi u prostor određen za šetnju pritvorenika. Zvali smo ga „Kejdţ”. Širok je tri, a dugačak pet metara. „Kejdz” liči na veliki kavez za divlјe zveri. Sa svih strana ograđen je čeličnom ţicom. U njemu je postavlјena tabla sa košem ispod koga je uvek bila po jedna košarkaška lopta. Na prvom spratu pritvorske zgrade nalazi se 12 đelija, straţarska soba i velika svetla prostorija, predviđena za dr-uzenje zatvorenika. Jedan njen deo adaptiran je za kuhinju. To je najprijatniji kutak za odmor u Ševeningenu. Put od nemačkog zatvora Štadelhajma do pri-tvorske jedinice u Ševeningenu za mene je bio veoma naporan. Još sam oseć-ao mučninu od povraćanja. Umesto u ćeliju sa krevetom odveden sam u „me-dicinsku sobu”. Rutinski pregled obavio je doktor Falke. Kad sam stao na va-gu, kazalјka je pokazala 76 kilograma. Od dana hapšenja do dolaska u Ševe-ningen izgubio sam tačno 20 kilograma.

Zaduzio sam zatvorsku garderobu. Dobio sam plave farmerke, zutu majicu i plavo-ţutu jaknu. Zatim su mi oduzeli lična dokumenta i predmete, izdali po-tvrdu u kojoj su nabrojali šta sam sve posedovao. Među predmetima koje sam doneo u Ševeningen bili su i pravni spisi, privatna pisma, dva rečnika, Sveto pismo, hemijska olovka. Ova procedura trajala je sat vremena. Straţari su mi, zatim, stavili lisice na ruke i odveli do lifta. Popeli smo se na prvi sprat,a onda hodnikom stigli do ćelije 111. Uveli su me unutra i skinuli lisice. Seo sam na krevet, a potom legao. Umor me je savladao. Zaspao sam kao klada.

                                           Teško do svedoka

Autor u sudnici Tribunala u Hagu

Ćelija broj 111 u zatvoru u Ševeningenu, u kojoj ću provesti mnogo teških dana i noći, nije, svojim uskim prostorom, omogućavala nikakvu fizičku ak-tivnost zatvorenika. Zbog toga sam bio vrlo razočaran. Ono što me je, među-tim, obradovalo bilo je kupatilo. Ćelija 111 imala je pristojan toalet i sada sam imao mogućnost da odrţavam ličnu higijenu na najbolјi način.

Za mene su rekli da sam bio „zamorče” Haškog suda. To je tačno. U zgradi pr-itvorske jedin-ice UN u Ševeningenu vrlo dugo bio sam jedini stanar. Od 12. februara 1994. godine nalazio sam se u totalnoj izolaciji. To sam vrlo teško podnosio. Obratio sam se upravniku Pritvorske jedinice Šveđaninu Anderse-nu da mi dozvoli da u ćeliju unesem neke lične stvari koje su mi prilikom hap-šenja oduzete. Zeleo sam, recimo, da dobijem tranzistor kako bih mogao da slušam vesti iz Srbije. Upravnik Andersen mi je odgovorio da on nije za to nadlezan i da se obratim sekretaru Haškog suda. Postupio sam po predlogu i dobio sledeći odgovor:

„Što se tiče upotrebe nekih Vaših ličnih stvari, koje su trenutno u posedu oso-blјa Pritvorske jedinice, ne mogu vam iz bezbednosnih razloga dozvoliti da u ćeliji koristite tranzistor sa osam baterija. Mozete, međutim, koristiti radio aparat koji je montiran u vašoj ćeliji. Obaveštavam Vas da mozete unajmiti TV aparat uz prethodnu dozvolu upravnika Pritvorske jedinice. Isto tako iz bezbednosnih razloga ne mozete koristiti Vaš češalј, ali mozete od upravnika traziti da Vam da četku ili češalј koji odgovara bezbednosnim standardima. Mozemo Vam vratiti vašu „Neskafu” koju ste trazili, ali pakovanu u maloj pl-astičnoj kesici, jer staklene nisu dozvolјene. Budući da se pakovanja vaših bombona i vitamina ne mogu proveriti, ne moţemo Vam ih vratiti. Moţemo Vam vratiti losion za brijanje, pod uslovom, da ga, ukoliko je u staklenoj am-balazi, prespemo u posudu od plastike.”

Od sekretarice haškog suda, Doroti de Sampajo, dobio sam i obaveštenje da se tokom sedmice mogu po jedanput javiti telefonom supruzi i brat Ljubi. Razgovor ne sme trajati duze od deset minuta. Jednom mesečno imam pravo da se javim majci Staki. Radnim danima mogu da telefoniram svojim advoka-tima Mihailu Vladimirofu i Milanu Vujinu. Sekretar suda obaveštava me da se moji telefonski razgovori snimaju.

U jednom od prvih intervjua srpskim novinarima moj prvi branioc Mihail Vladimirof svoj poloţaj prvog adavokata pred Tribunalom u Hagu javno je nazvao borbom.

Između psa i mačke

„Poslednjih dana u zapadnom delu Republike Srpske boravio je Mihael Vladi-mirof, Holanđanin ruskog porekla, advokat po sluzbenoj duznosti Duška Tad-ića, Srbina optuţenog za ratne zločine počinjene na početku ratnih dejstava u Bosni, leta 1992. godine. Gospodin Vladimirof boravno je u Republici Srpskoj i septembra prošle godine, a ovogodišnji dolazak sa grupom najblizih saradn-ika iskorišćen je za prikuplјanje dokaza i pronalazenje svdoka odbrane za nas-tavak suđenja koje je počelo maja 1995. godine. Dosadašnji tok suđenja Vladi-mirof ovako opisuje:”

„Od izručenja Duška Tadića Haškom tribunal ja sam pokušavao da se borim protiv sistema i da dokazem da Tribunal nije legalan, a oni su tvrdili sup-rotno. Borili smo se i protiv optuznice, posebno nekih delova koji su bili lazni. Mi smo insistirali da se ti delovi pojasne,ali za neke osnovne delove optuznice to nije urađeno. U sistemu suđenja Haškog tribunala dokazi mogu biti prez-entirani samo putem svedoka i zbog toga smo imali zaštitu svedoka kao doda-tni zadatak. Obe strane u procesu, i tuzilac i odbrana, trebalo je da imaju pro-gram zaštite svojih svedoka, inače niko ne bi progovorio.

Kada je sve ovo bilo dogovoreno u septembru i oktobru prošle godine, nismo mogli da počnemo s obzirom na to da odbrana nije bila spremna, a nije bila spremna zato što svedoci nisu razgovarali sa mnom. Tim odbrane je bio u Ba-njaluci i Prijedoru, januara, februara, marta, aprila i sada, tako da još nismo završili svoju misiju.”

– Za šta je konkretno optuzen Duško Tadić? Šta se smatra ratnim zločinom?

„Ratni zločin je zločin učinjen u ratu međudrţavnog sukoba a ne sukob među narodima. Tuzioci će morati da dokazu da je ovo međunarodni konflikt, a oni to trenutno ne mogu. Počeli su to sa Kosovskom bitkom, „prošli” kroz čitavu istoriju, fokusirajući se na Srbima. Odbrana će pokušati da dokaze šta se dog-odilo od 19. maja 1992. godine, skoncentrisana na Prijedor Kozarac. Naš stav jeste da od tog datuma pa nadalјe nije bilo međunarodnog konflikta, nego je sukob bio unutar jedne drzave. Druga tema jeste da su pored ratnih zločina tu i zločini protiv humanosti. Ako ste videli svedoke optuznice i čuli ono što su govorili, izgleda da to nema nikakve veze sa Duškom Tadićem zato što ga oni ne poznaju. Tuzioci će morati da dokazu poziciju Duška Tadića i da dokazu napad na drugu etničku grupu. Sad moramo da pratimo i da slušamo samo svedoke optuzbe, mi ćemo naše dokaze predstaviti u septembru i oktobru.”

– Kako tumačite da svedoci optuzbe nisu bili dovolјno precizni?

„Svedoci govore o činjenicama koje su videli, pa svako moze biti svedok tog tipa, ako ste, u stvari, nešto videli. Druti tip svedoka su oni koji nisu videli Duška Tadića, nego pričaju o svom ličnom iskustvu dok su ziveli ovde ili tvrde da su eksperti istorije.”

– To kao da nije suđenje konkretnom čoveku Dušku Tadiću?

„Protiv Duška Tadića postoje tri optuzbe. Prvo da je bio uklјučen na području Omarske, prilikom dejstava, napada, u okolini Kozarca i treće, prilikom doga-đaja u Trnopolјu.”

– Na koji način ste organizovali odbranu, kako radi Vaš tim?

„Trebalo mi je šest do sedam meseci da nateram Tribunal da mi dodeli pomoć eksperata. Postoji još problema.Pravila Tribunala su prilično loša za odbranu, a u korist optuzbe. Tuzilaštvo ima mnogo više novca i više su sponzorisani ne-go odbrana. Suđenje je moguće samo u normalnim uslovima, kada imate nor-malne organe koji će da rade ono što treba da rade. Tribunal nije drzava, tako da ovde nemamo nikakvog organa.Republika Srpska ga ne priznaje i ona nam ne moze pomoći. Mi smo negde između. Svi naši svedoci zive u RS, a svi sved-oci optuznice zive van bivše Jugoslavije. Optuzba je mogla mnogo lakše da dođe do svojih svedoka. Tribunal nema nikakve moći na ovom prostoru, tako da ne mogu da se sprovode njihove odluke, mi sve moramo da radimo sami i to je izuzetno nepovolјno. Pokušavamo da obezbedimo Dušku Tadiću fer su-đenje, ali je sve protiv nas. Imamo velikih problema sa vlastima i tamo i ovde. U Holandiji imamo običaj da kazemo da te ujedaju i pas i mačka.“

                                      Posebna straža

Prvi put pred haškim sudijama u Hagu 1995. g.

U međuvremenu, u nekoliko navrata, odlazio sam na sudske rasprave koje su se odrzavale u glavnoj sali Međunarodnog suda u Hagu. Rastojanje od zatvo-ra do zgrade suda prelazio sam pod posebnim obezbeđenjem. Najpre bi me u prizemlјu pritvorske jedinice svukli do gole koze, a onda sam oblačio moje ci-vilno odelo. Preko košulјe stavlјali su mi pancir teţak oko 50 kilograma. Na ruke, koje sam morao drzati spreda, stavlјali su mi lisice. Posle te procedure odvodili su me u jednu malu ćeliju udalјenu nekoliko metara od sluzbenog iz-laza, koji se nalazi u starom delu holandskog zatvora.

Taj prostor nije bio pod jurisdikcijom UN, tako da sam ja, od trenutka ulaska u transportno vozilo, bio u nadleznosti holandske policije. Put od zatvora u pritvorskoj jedinici do zgrade Haškog suda uvek sam prelazio sa velikim tam-nim naočarima na očima. Ta procedura trajala je od početka do kraja mog su-đenja. Prilikom mog transporta holandska policija koristila je pet različitih pravaca kako bi izbegla svako moguće iznenađenje. Nekad bi rastojanje prela-zili za desetak minuta, a nekad nam je bilo potrebno pola sata. Voznja sa nep-rozirnim naočarima i teškim neprobojnim pancirnim prslukom pričinjavala mi je velike teškoće. Ništa nije bilo bolјe ni kad bismo stigli u prizemlјe zgrade suda. Odatle su me vukli s jednog na drugo mesto, iz lifta u lift, ne obazirući se na to na šta se ja sve usput spotičem. Prvo što sam zapazio ulazeći u sudni-cu bila je optuzenička klupa, fizički odvojena od prostora predviđenog za sud-ije, tuzioce, advokate i tehničko osoblјe suda. Mesto za optuzenog bilo je okl-oplјeno debelim kruznim specijalno skrojenim neprobojnim staklom. U sličn-om staklenom kavezu Jevreji su u Jerusalimu sudili Ajhmanu. Pored mene sedela su dvojica strazara jedan s leve drugi s desne strane. Na stolu ispred mene nalazio se ekran direktno povezan sa nekoliko sličnih ekrana u sali za suđenje kao i u sali za publiku. Preda mnom su bili mikrofon i zičani telefon povezani sa telefonima u boksu gde su sedeli moji branioci. Svaki put pre poč-etka suđenja ponavlјala se ista scena. Na nekoliko minuta u sudnicu su pušta-li desetine fotoreportera koji su se ovde sjatili sa raznih strana sveta. Svi su hteli da za kratko vreme naprave što više slika kojima će svetu predstaviti „sr-pskog Ajhmana”. To je zaista bilo teško izdrzati. Osećao sam se kao lešina na koju nasrću gladne hijene. Ulozio sam zalbu trazeći od sekretara suda da se prekine to maltretiranje. Dobio sam sledeći odgovor:

„Fotografisanje je odobrio predsednik suda Antonio Kaseze, tako da ta odluka više ne moze da se menja.”

Haško tuzilaštvo radilo je punom parom. Stizale su sve nove i nove izjave sve-doka koji su me teretili za sve teza i teza dela tako da je optuţnica protiv mene do kraja 1995. godine dva puta proširivana. Pazlјivo sam proučio ko me i zaš-to optuzuje. U osamdeset odsto slučajeva bili su to Muslimani izbegli u Nem-ačku. Svi su imali jake razloge da lazu protiv mene. Svima je bilo obećano da će u slučaju da svedoče protiv Tadića dobiti dozvolu za trajni boravak u Nem-ačkoj. Dozvola će vaziti ne samo za njih već i za članove njihovih porodica.

Najveći deo svedoka optuţbe bio je u blizim i dalјim rodbinskim odnosima sa zrtvama koje je tuzilaštvo stavlјalo meni na teret. To što protiv mene svedoče rođaci oštećenih, za tuzilaštvo je bilo sasvim normalno. Ono ni na koji način nije dovodilo u pitanje njihov kredibilitet. Bio sam u gadnom škripcu. S jedne strane, tuzilac mi nije dozvolјavao da osporim kredibilitet svedoka optuzbe, a s druge strane, ja lično nisam znao ništa od onog što se zaista događalo u log-orima Omarska i Keraterm, jer tamo nikad nisam bio. U takvim okolnostima mogli su da me spasu samo svedoci iz Republike Srpske i Srbije koji bi na os-novu činjenica potvrdili moj alibi. Ali vlasti u Srbiji i RS su se o to oglušile. Umesto da mi pomognu, one su mi odmogle. Mojim advokatima na razne na-čine onemogućavale su pristup svedocima koji bi mogli da me brane, Mnogi nisu shvatili da slučaj Tadić predstavlјa samo početak novih istraga i optuzbi protiv mnogih drugih Srba. Bili su ubeđeni da će se kola slomiti na meni i da će završetkom mog suđenja Haški tribunal okončati svoj rad. Grdno su se pr-evalili.

                                    Nisu prstom makli

Straţar R. Vokić, prevodilac N. Blaban i načelnik Drlјača u Omarskoj leta 1992. g.

Holanđanin Mihail Vladimirof postao je moj advokat tako što se sam ponudio da me brani. Sa Milanom Vujinom, beogradskim advokatom, slučaj je bio dr-ugačiji. Početkom aprila 1995. godine posetio me je u zatvoru Đorđe Lopičić, ambasador Jugoslavije u Holandiji. Sugerisao mi je da uz Vladimirofa sv-akako angaţujem i Vujina. Preporuku ambasadora Lopičića nisam imao razlo-ga da odbijem. Pristao sam da u timu mojih branilaca budu Vladimirof i Vuj-in, kojima će se uskoro pridruziti i banjalučki advokat Simić.

Tuzilac je protiv mene najavio 150 svedoka. Očekivao sam da će moji advokati u RS i Srbiji, uz određene teškoće, ipak uspeti da nađu dovolјan broj svedoka koji će stati na moju stranu i na sudu osporiti lazne optuzbe. To se, međutim, nije dogodilo. Od svojih branilaca nisam dobio adekvatnu pomoć. Umesto da obelodane pune rezultate svojih istraţivanja na terenu oni su gledali da ih vi-še-manje prikriju. Umesto da me beskompromisno brane, više su vodili raču-na o tome da se neki drugi lјudi, pogotovo pojedinci na čelnim političkim, po-licijskim i vojnim pozicijama u Prijedoru i Banjaluci, ne nađu na listi haških optuzenika. Bio sam između čekića i nakovnja. Hag me je optuzivao za naj-monstruznija zlodela koja sam počinio u ratu za etnički čistu Republiku Srp-sku, a Republika Srpska me se odricala kao izdajnika i dezertera.

Kad sam u februaru 1994. godine bio uhapšen u Minhenu, srpske vlasti u Pri-jedoru postarale su se da me preko medija prikazu kao kukavicu koja ne zav-ređuje nikakvu paznju. Dušan Janković, komandir SJB u Prijedoru, tim povo-dom izjavio je da sam, kao pripadnik Pete kozarske brigade, ukupno na poloz-aju proveo dvadesetak dana i pri tom tri puta bezao sa fronta, na koji me je policija silom vraćala. Janković kaze da sam jedno vreme bio u rezervnom sa-stavu policije, ali da sam brzo demobilisan. Određen mi je drugi vojni raspo-red, upućen sam u Petu kozarsku brigadu, gde sam se pročuo po dezerterstvu. Sliku o meni upotpunjuje Jovo Sebez, sekretar SO Prijedor. On kaze:

-Tadićevi istupi, kao odbornika opštinskog parlamenta, zapamćeni su po tome što je bio opozicija sopstvenoj stranci. Ĉesto je isticao da on nikad nikog nije ubio idau Prijedoru vlada vojska, a ne civilna vlast.

                                      Mačku o rep 
Sliku o meni kao moralnom ništavilu ovako su skrojili neki moji rođaci čija imena novinari ne spominju. Rođaci kazu:

Dušan je dobar karatista, ali izuzetno loš borac. Nikad nije uspevao da sakrije strah, bojao se borbenih dejstava kao malo ko. Ako ga je nemačka policija uh-apsila za ratne zločine, onda je uhapsila pogrešnog čoveka. Tadić je mesecima govorio da će pobeći u Nemačku u kojoj već godinama radi njegov brat. I otiš-ao je a da se nikom nije javio. A to što je pobegao baš u Minhen, gde zivi dosta Muslimana iz Prijedora i Kozarca, govori da je on bio potpuno siguran da ta-mo nikom neće zasmetati i da niko među njegovim dojučerašnjim komšijama neće imati ništa protiv njega.

Bio sam igračka u tuđim rukama. Ping-pong loptica. Kad su me već bili osu-dili na 20 godina robije, zalbeno veće Haškog tribunala u februaru 1998. god-ine zatrazilo je od vlasti Republike Srpske da omoguće mojim advokatima da dođu do svedoka koji su do tada bili nedostupni i da im se omogući pristup i kopiranje određenih dokumenata. Zalbeno veće nalaze da se mojim branioci-ma omogući da bez ikakvih ograničenja i smetnji mogu da intervjuišu poten-cijalne svedoke i od njih uzmu izjave koje će moći koristiti u zalbenom post-upku. Drugim rečima, Tribunal pokušava da zaštiti optuzenog od nekoopera-tivnosti drzave čiji sam građanin.

Moji advokati Vujin i Livingston optimistički izjavlјuju da se stvari kreću nap-red, jer sada imaju i obećanje predsednice RS Bilјane Plavšić da ce im se u sl-učaju Tadić omogućiti pristup svim trazenim svedocima i dokumentima. Ispostavilo se, međutim, da je to obećanje bilo ludom radovanje. Mogli su da ga okače mačku o rep. Jer ono za prijedorske čelnike nije značilo ništa. Da Republika Srpska ni prstom nije mrdnula da mi pomogne, najbolјe govori pismena izjava Marka Arsovića, koji je od 1992. godine pa do izbijanja rata 1992. bio sudija Vrhovnog suda BiH. Od maja 1995. godine pa do kraja 1996. on je obavlјao duznost ministra pravde RS, a potom bio eks ministar. U svojoj izjavi Arsović kaze:

„U vreme kada sam bio ministar pravde RS, bio sam dobro upoznat sa hapš-enjem Dušana Tadića u Nemačkoj i njegovim kasnijim prebacivanjem u Međ-unarodni krivični sud u Hagu pod optuzbom da je počinio razne ratne zločine i zločine protiv humanosti u toku rata u BiH. Od početka bio sam zato da gos-podinu Tadiću bude obezbeđeno fer suđenje i da mu treba asistirati u prona-lazenju vaznog dokaznog materijala za njegovu odbranu.“

Ovo mišlјenje, nastavlјa Arsović, iznosio sam na sednicama Vlade RS. Naza-lost, moj stav bio je u manjini. Stav većine bio je da Tadić ne zasluzuje našu pomoć. To je izričito zastupao tadašnji ministar odbrane Dragan Kijac tvrdeći da je Tadić dezerter iz Vojske RS i da Srbi izrazavaju veliku mrznju prema on-ima koji su izdajnici. Predvodeći delegaciju RS, u junu 1996. godine otputov-ao sam u Hag, gde sam se sreo sa nekoliko naših zatvorenika. Među njima bio je i Duško Tadić. Tada sam se sreo i sa Tadićevim advokatom gospodinom Vl-adimirofom, koji mi je dao do znanja da nailazi na velike teškoće pri pokušaju da pristupi svedocima i da dođe do određenih dokumenata i dokaza. Jedna od glavnih prepreka bio je gospodin Simo Drlјača, tadašnji načelnik policije u Prijedoru, zajedno sa svojim saradnicima. Gospodin Vladimirof pitao me je da li ja tu nešto mogu da pomognem. Rekao sam da ću pokušati. Ugovorio sam sastanak gospodina Vladimirofa sa predsednicom RS gospođom Bilјan-om Plavšić. Sastanku sam i ja prisustvovao. Pošto je saslušala prigovore advo-kata Vladimirofa, predsednica telefonom pozvala Dragana Kijca. Dala mu je instrukcije da gospodinu Vladimirofu bude pruzena sva pomoć u prikuplјanju dokaza. Kijac se slozio, ali je, koliko ja znam, malo na tome uradio, jer nije imao razumevanja za Tadićev slučaj.

Glavna prepreka i dalјe je ostao Simo Drlјača koji je imao neverovatnu moć i uticaj u opštini Prijedor. Jednostavno rečeno svako ga se bojao i niko se nije usuđivao da mu se zameri. Kako su me informisali, on je do krajnosti bio nas-ilan i nemilosrdan. Nije poštovao ni naređenje vlade, ako mu to nije odgova-ralo. Imao je tokom ratnih godina takav uticaj i reputaciju u prijedorskom regionu da ga niko nije smeo da dira. Tako se ponašao i kad je, koliko sam ja razumeo, primio pismeno naređenje od dr Radovana Karadzića da pomogne odbranu gospodina Tadića. Drlјača se s tim reda radi slozio, ali, kako je meni rečeno, od toga ništa nije urađeno.

Autor za vreme ţalbenog procesa 1999. g. u Hagu

Moć Sime Drlјače

Izjava Mirka Arsovića, sudije Vrhovnog suda BiH i ministra pravde RS, data mom advokatu Mihailu Vladimirofu jasno ukazuje na to ko je i zašto od srp-skih vlastodrzaca u Prijedoru uskratio svaku pomoć koja bi mi i te kako dobr-odošla u odbrani pred Haškim sudom. U nastavku svoje izjave, Arsović kaze:

„Simo Drlјača, svemoćni načelnik prijedorske policije, bio je veoma dobro up-oznat sa onim što se u opštini Prijedor događalo 1992. godine, a posebno u lo-gorima Omarska, Keraterm i Trnopolјe.On bi ili znao ili bi vrlo lako mogao da locira osobu sa liste svedoka Tadićeve odbrane. Apsolutno sam, međutim, sig-uran da bi im on pri tom davao „informativni savet”. Takva osoba bila bi upo-zorena da Tadićevim advokatima ništa ne otkriva ili da samo ispriča paţlјivo „skrojenu” verziju koju je Drlјača odobrio.

„Recimo, bilo bi prihvatlјivo da svedoci izjave da Duško Tadić nije bio u Koz-arcu za vreme srpskog napada na ovo mesto, ili da nije bio u logorima na opš-tini Prijedor, ali pri tom bi bilo potpuno neprihvatlјivo da kazu ko je ubio dvo-jicu muslimanskih policajaca u Kozarcu, ili ko je mučio i tukao zatvorenike u logoru Omarska. Zašto? Zato što bi to podrazumevalo spominjanje drugih lјu-di osim Tadića, a to gospodin Drlјača nije hteo da dozvoli.On nije dozvolјavao bilo kom saradniku da da izjavu o kastraciji jednog muslimanskog zatvoreni-ka u logoru Omarska od strane drugog zatvorenika. Nјegov stav je bio da se porekne da se takav događaj ikad desio.”

Pretnje sudiji

„Tadićevi advokati, nastavlјa Arsović, rekli su mi da je bilo opstrukcije njiho-vog rada. Svedoci su prepričavali neku „odobrenu” verziju događaja. Govorili su da nisu videli izričit incident i da nisu znali ko je bio odgovoran za izričit zločin. To je bio rezultat zastrašivanja i manipulisanja svedocima. Pretnje su uspele. Postavlјa se pitanje otkud ja znam da se gospodin Drlјača ponašao ovako kako sam naveo. Takvu informaciju dobio sam od sluzbenika iz mog re-sora od kojih sam trazio da me obaveste o ovim stvarima. Zvao sam na razgo-vor i gospodina Drlјaču, ali je on sve poricao.

Slično zastrašivanje i manipulisanje dogodilo se i tokom istrage o ubistvu muslimanskih civila u Prijedoru 1995. godine. Zato je bila okrivlјena prijed-orska policija. Slučaj je vodio sudija Mićo Kreča. Simo Drlјača je došao u zgr-adu suda sa nekoliko policajaca. Bio je naoruzan i pretio je sudiji da će ga ubi-ti ako ne obustavi istragu. Sudija je uspeo da pobegne, ali je glavom platila njegova sekretarica. Ubio ju je kasnije jedan od Drlјačinih policajaca.Ovaj slu-čaj morao je biti prebačen u Banjaluku, jer je uticaj Sime Drlјače na lјude u Prijedoru bio toliko jak da je istragu tamo bilo nemoguće sprovesti Tadićevi advokati su me pitali da li bi zbog zaštite sv-edoka bilo celishodno da se oni ispituju u prisustvu policije ili uz njenu pomoć. Rekao sam da bi to bila samo prepreka više u dobijanju potpunih i verodostojnih izjava. Po mom mišlјenju, takav način ispitivanja omogućio bi policiji kontrolu nad prikuplјenim dokaz-ima i to ne bi bilo u interesu gospodina Tadića.A koliko je meni poznato, bivši Drlјačini saradnici su još uvek moćni u Prijedoru i nastavlјaju opstrukciju Ta-dićevog slučaja.“

Sudija Arsović skreće paznju na činjenicu da ga kao ministra pravde RS nikad nije kontaktirao moj drugi advokat Milan Vujin. S tim u vezi on kaze:

„Ako je istina da je Vujin dao listu potencijalnih svedoka odbrane Simi Drlјa-či, onda je to očigledan razlog zbog čega me je zaobilazio. Ovo pokazuje da on ima isti stav kao Drlјača ne otkrivati aktivnosti drugih lјudi koji su umešani u zločine za koje je optuzen gospodin Tadić. Ovo je isto u skladu sa predlogom da se svedoci odbrane ispituju u prisustvu ili uz pomoć policije u Prijedoru. To su pretpostavke, ali ovakve stavove advokatu Vujinu mogao je da nametne Drlјača.“

Na kraju svoje izjave sudija Marko Arsović kaze:

„U Vladi RS vladalo je opšte mišlјenje da ne treba ništa učiniti za odbranu Ta-dića pred sudom u Hagu. Delimično zbog toga, a delimično zbog sve većeg uplitanja kriminala u pravosuđe u Republici Srpskoj, slučaj Gojka Kličkovića, bivšeg predsednika Vlade RS, optuţenog za prisvajanje milion dolara, ja sam krajem 1996. godine podneo ostavku na duţnost ministra pravde.“

Nalog nikada nije ispunjen

Zalbeno veće Haškog suda izdalo je obavezujući nalog Vladi Republike Srpske u kom je između ostalog 02. februara 1998. godine zatrazeno da se omogući mojim advokatima pristup svedocima i uvid u dokazni materijal koji bi mog-ao pomoći u otkrivanju počinioca dela za koja sam ja bio optuzen. S tim u ve-zi, Vlada Republike Srpske je 09. marta 1998. godine uputila pismo Ministar-stvu unutrašnjih poslova, Centra javne bezbednosti Prijedor u kom je pisalo:
„Vlada R.S. nalaţe Centru javne bezbednosti u Prijedoru da advokatima Mila-nu Vujinu i Dţonu Livingstonu omogući uzimanje izjava i da pomenutim adv-okatima izdaju dokumenta za izdate lične karte za Dragana Vučetu, Momčila Radanovića, Milorada Tadića, Slobodana Tadića, Zorana Ţigića, Milorada Daničića, Dragana Lukića kao i izdatim vozačkim dozvolama, za navedena lica. Vlada R.S. nalaţe Ministarstvu odbrane, Vojni odsek Prijedor, da izda dokumenta za svih 38 lica navedenih u ovom nalogu. O svim teškoćama, vezanim za izvršenje ovog naloga odmah obavestite Predsednika Vlade “
Predsednik Vlade R.S. Dodik Milorad

Metak u čelo

Ĉelni lјudi Prijedorske policije na svoj način su „sarađivali”sa Sudom iz Haga, nadajući se da će moći u potpunosti kontrolisati i usmeravaju njihovu istragu isklјučivo prema meni i nekolicini srpskih boraca koji su već bili mrtvi. U ime lazne saradnje na otkrivanju istine Haškim istraţitelјima su širom otvorili, vr-ata bivših logora Omarska, Keraterm i Trnopolјe, nadajući se da će mojom os-udom rad Tribunala biti definitivno završen. Načelnik Drlјača i Komandir Ja-nković, učinili su sve da mojim braniocima onemoguće pristup logorima, do-kumentima i bitnim svedocima, štiteći sebe i one koji su u njihovo ime činili zločine, zbog kojih sam ja ispaštao pred sudom u Hagu.

Na osnovu izveštaja o radu dvojice mojih istrazitelјa iz Beograda stekao sam uvid u pravo lice lokalnog vladara Sime Drlјače i njegovih istomišlјenika iz Prijedorske policije. Navedeni izveštaj je predočen Sudskom veću Tribunala u Hagu a u njemu je pisalo:

Nakon obavlјenog putovanja u Prijedor i povratka sa tog puta u Beograd ist-razitelјi tima moje odbrane Branko Draţić i Miodrag Kostić podnose informa-ciju:

„Odrzan je sastanak sa načelnikom Centra sluzbe bezbednostiu u Prijedoru, Simom Drlјačom na kome su prisustvovali načelnik kriminalističke sluzbe Br-anko Mijić, inspektor Nenad Lekić i inspector Zika. Pošto je Branko Drazić ukratko izneo cilј dolaska i potrebu za saslušanjem izvesnog broja svedoka sa
područja Prijedora radi irovere odbrane optuţenog Duška Tadića pred Međunarodnim sudom u Hagu. Reč je uzeo Simo Drlјača i rekao:
„Ja i ceo Centar bezbednosti znamo da Duško Tadić nnje mogao, u period od maja pa do kraja 1992. godine ulaziti u logore Keraterm, Trnopolјe i Omars-ka. On je bio u rezervnom sastavu saobraćajne policije i radio je na regulisa-nju saobraćaja na punktu u Orlovcima. Te činjenice su svima nama dobro po-znate. Pošto je pristup u „sabirne centre“ Dušku i svim drugim licima koja ni-su imala propusnice bio onemogućen on nije mogao da izvrši bilo kakve zlo-čine u pomenutim centrima. Međutim, i pored toga, ja ne dozvolјavam uzim-anje bilo kakvih izjava od svedoka koje je predlozila odbrana optuzenog, a ko-ji se nalaze na području ovog centra zbog toga što je Tadić pobegao u Nemač-ku.”
U svom dalјnjem izlaganju Simo Drlјača je izjavio;

„Meni niko ne moze narediti da ja dozvolim da se saslušavaju svedoci odbra-ne na mom području. Ni jedan svedok sa mog područja ne sme bez moje sagl-asnosti dati izjavu. Mene mogu smeniti sa duznosti načelnika, ali u tom sluča-ju, ja ću ceo region pripojiti Hrvatskoj. Imamo više od 4.600.000 tona gvoz-dene rude na stovarištu, koje ćemo poslati u Sisak na preradu, pa eto novca.”

Na primedbu da li će narod Bosanske Krajine dozvoliti odceplјenje, Simo je izjavio:

-Ko pita narod, ko jebe narod.

Celo izlaganje Simo Drlјača je propratno udarcima šakom o sto i povišenim tonom, tako da se u svakom trenutku moglo očekivati da će nas fizički naiasti. Neprekidno nam je zamerao, ističući da bi mi dali pola Prijedora da odbrani-mo Duška Tadića. Ponavlјao je da će svako ko pokuša da radi bez njegovog odobrenja na prikuplјanju podataka za odbranu Tadića dobnti metak u čelo ili će biti uhapšen. Simo Drlјača je dalјe izjavio:

„Ja i Arkan smo odbranili Prijedor i oslobodili Novi Grad jer je isti Srpska vo-jska već bila napustila. Zbog toga imamo pravo na otcepljenje i pripajanje Tu-đmanu.”

Prilikom razgovora Simo je uputio niz uvreda Karadţiću i Miloševiću. Naš je zaklјučak, dok je Simo Drlјača načelnik CSB, na tom području se ne moze ra-diti na prikuplјanju podataka za odbranu Duška Tadića, niti podataka o izvr-šenim ratnim zločinima.”

Obavezujući nalog Haškog suda i Vlade Republike Srpske nikada nije ispu-njen. Mojim braniocima nikada nije omogućen nesmetan rad na prikuplјanju relevantnih dokaza, koji su se nalazili na Opštini Prijedor. Moja sudbina i sudbina svih drugih stvarnih srpskih patriota koji su učestvovali u ratu u Bos-ni, a koji su kasnije neosnovano optuzeni, ostala je u rukama laznih svedoka Tuzilaštva iz Haga.

Zicani kavez

U kompleksu Pritvorske jedinice u Hagu do početka februara 1996. godine bio sam jedini zatvorenik. U tom periodu ovde je bilo zaposleno deset zatvorskih straţara, jedan lekar, jedna medicinska sestra i upravnik zatvora. Moj zatvorski dan počinjao je tako što me js straţar budio u šest sati i kroz stakleni otvor na vratima ćelije nudio mi jutarnji obrok. Obično sam dobijao pola litra mleka, ribu u konzervi, nekoliko malih pakovanja marmelade i nekoliko kriški belog hleba. Na raspolaganju mi je bio samo plastični escajg, identičan onome koji se koristi u toku avionskih letova. Bio je prilično nepraktičan za upotrebu. U deset sati otvarala su se vrata na mojoj ćeliji i odvodili su me u šetnju na sveţ vazduh. Po izlasku iz ćelije morao sam da se okrenem prema zidu hodnika i raširim noge. U tom poloţaju stajao sam nekoliko minuta. Jedan od straţara stavio bi nogu između mojih nogu i počeo da me pretresa od glave do pete. Morao sam da izujem cipele i skinem čarape koje su oni paţlјivo pregledali. Naredili bi mi zatim da se licem okrenem prema straţaru, a onda bi mi naticali lisice na ruke. Nakon toga morao sam da otvorim usta koliko god mogu, kako bi mi straţar proverio da nešto nisam sakrio u ustima i ispod jezika. Usnu duplјu zagledao je sa svih strana. Sve je to radio sa belim plastičnim rukavicama na rukama. Kad bi njih sknnuo i bacio u kantu za smeće, bio je to znak da je pregled završen. Drugi straţar bi za to vreme pozvao lift kojim smo se spuštali u prizemlјe zatvora, a odatle hodnikom stizali do ţičanog kaveza zvanog „kejdţ“. To je bio taj izlazak na sveţ vazduh. Skinuli bi mi lisice, bacili jednu košarkašku loptu za mnom i rekli:
Igraj basket! Vi iz bivše Jugoslavije uvek ste volei ko-
šarku.
Zatvorski straţari su svuda isti. To je poseban soj lјudi i sa njima ne vredi raspravlјati. Oni znaju šta znaju i rade ono što im je rečeno. Ubacio bih nekoliko lopti u koš i onda sumorno gledao te gvozdene ţice oko sebe. Onda bih počeo da šetam od jednog do drugog kraja kaveza. Išao bih desetak minuta u jednom pravcu, pa onda desetak minuta u drugom. Gledao sam da vreme na sveţem vazduhu koristim što duţe mogu. „Kejdţ“ je sa unutrašnje strane imao jedno dutme. Kad bih hteo da prekinem šetnju, dovolјno je bilo da ga samo pritisnem. Po izlasku iz kaveza sve se ponavlјalo, kao i pri ulasku u njega. Vremenom je ta procedura postala nepodnošlјiva, ia sam odbijao odlazak u „kejdţ“. Po povratku u ćeliju obično bih čitao ili odgovarao na pisma koja su mi stizala sa svih strana sveta.
Sarma krši zakon
Ručak u Pritvorskoj jedinici u Ševeningenu dobijao sam oko 12 časova. Glavno jelo bilo je upakovano u kutiju od stiropora. Kako je ona bila veća od otvora na metalnim vratima moje ćelije, straţari su morali da otvaraju vrata da bi mi predali hranu i escajg od plastike. Nisam imao pravo da utičem na izbor jela. Za nas Balkance holandska kuhinja ima čudan ukus. Puna je jakih začina koji potiču iz Indonezije, bivše holandske kolonije. To je za naše ţeluce bilo prejako. Za svaki obrok dobijao sam voće i to me jako osveţavalo. Poslepodnevne sate koristio sam da proučavam -optuţbe koje su protiv mene iznosili muslimanski svedoci. Bio je to iscrplјujući rad. Da bi se koliko-toliko relaksirao, sat vremena obavezno sam odvajao za karate veţbe. Pre odlaska na spavanje, okupao bih se, a zatim pomolio Bogu za zdravlјe moje porodice. Rodbina i prijatelјi zatvorenika u Sheveningenu nisu imali pravo da im donose ništa od hrane. A ja sam se tako bio uţeleo sarme. Pitao sam straţara da li bi dozvolili da mi porodica donese nekoliko sarmi. Rekao je:
– Ne. Toje protiv zatvorskih pravila.
– Ali samo dve-iUpu sarme, da me ţelјa mine, rekao sam. Straţar se ipak smilovao. Kazao mi je kako moţemo to da izvedemo, a da i vuci budu siti i ovce na broju. Ovako me je posavetovao:
– Pošto kod Vas nešće dolazi pravoslavni sveštenik, Vi recite da je za obavlјanje Vašeg verskog obreda po(prebna i sarma. I zatvorske vlasti he Vam izaći u susret.
Pred pravoslavni Boţić 1998. godine obratio sam se upravi zatvora s molbom da dozvoli da mi moj ispovednik, pop Dojčilo u zatvor donese, uz vino, i sarme. Vlasti su pristale. Dojčilo je doneo punu šerpu sarmi, više od 50 komada. Pojeli smo ih u slast, kao obredno jelo. Nešto smo podelili i sa Hrvatima, haškim zatvorenicima koji su poštivali hrišćanske običaje.

Jedini sužanj

Moja pozicija u Ševeningenu bila je apsurdna. Tolike straţe, a jedan suţanj. Ali sve je štimalo kao da nas je ne znam koliko na broju. Pokušavao sam da pobolјšam uslove svog boravka u zatvoru. Pisao sam sekretaru suda traţeći ovo ili ono, a on mi je više puta pismenim putem odgovarao. Evo jednog odgovora u kome se navode „odluke o uslovima mog pritvora”:
– Tadić moţe sve vreme kod sebe da ima hemijsku olovku; kad je ne koristi, mora da je drţi na dogovorenom mestu, u vidnom polјu straţara i samog Tadića;
– Tadić moţe sve vreme kod sebe da drţi escajg, osim u periodu od 24 sata do sedam sati ujutro;
– Tadić u sobi moţe da drţi sledeće svoje odevne predmete: 1 košulјu, 1 par farmerki, koţnu jaknu, trenerku i 1 par patika;
– Tadiću će se pošta isporučivati u zatvorenoj koverti;
– Sav novac koji stigne za Tadića biće stavlјen na njegov račun i on će jednom nedelјno biti obaveštavan o stanju na računu;
– Tadiću će dnevno biti dozvolјeno sat i po do dva sata rekreacije na sveţem vazduhu, nezavisno od vremenskih uslova;
– Uobičajeno trajanje svake posete je jedan sat;
– Tadić od posetilaca moţe da primi sledeće: odeću, materijal za čitanje, pribor za pisanje, novac; •
– Primanje hrane, pića i slatkiša nije dozvolјeno.
Prva poseta
Pune dve godine nisam video nikog od članova moje porodice. Mesecima sam uz pomoć advokata Vladimirofa pripremao njihovu prvu posetu. Zato je bilo potrebno ispuniti brojne finansijskotehničke uslove. A onda je konačno došao dan kad su moja ţena i dve ćerke stigle u Sheveningen. Radosti mojoj nije bilo kraja. Od dolaska u Holandiju sa porodicom sam se mogao telefonom čuti najmanje jednom nedelјno. Ali, razgovori su trajali tako kratko da nikad nismo uspevali da kaţemo sve ono što smo hteli. Mogao sam sa porodicom i da se dopisujem, ali je prepiska bila pod kontrolom zatvorskih vlasti. Velika prostorija za dnevni boravak u Pritvorskoj jedinici bila je određena za mesto gde ću se sresti sa familijom. Sat vremena pre susreta bio sam potpuno spreman. Obukao sam najelegantniju garderobu u kojoj su me ţena i kćerke ranije najčešće viđale. Nervozno sam šetao uzduţ moje ćelije iščekujući preko mikrofona obaveštenje da mi je stigla poseta. Najzad se oglasio straţar i rekao da se u roku od nekoliko minuta pripremim. Otvorila su se vrata moje ćelije i u nju su ušla dvojica straţara. Odveli su me u sobu za dnevni boravak gde se nalazio jedan beli ovalni sto, četiri stolice, televizor i aparat za kafu. Iz friţidera, koji se ovde nalazio, uzeo sam flašu koka-kole, šolјe za kafu, slatkiše i neke sitnice koje sam ranije kupio u zatvorskoj kantini.

U pritvorskoj jedinici UN u Den Hagu
Deset minuta kasnije ovde su uveli moju suprugu i kćerke. Zagrlili smo se čvrsto i izl>ubili. Od velike sreće što se konačno vidimo, niko nije plakao. Mlađa kćerka Saška, koja je imala samo tri godine kad su me uhapsili, gledala me nekako čudno. Upitao sam je:
– Jesi li me prepoznala?.
– Nisam, tata,rekla je.
Uzeo sam je u naručje, polјubio i tek tada primetio da pored ulaznih vrata sede dvojica straţara. Jedan od njih je rekao:
– Izvini, ali moramo da budemo ovde. Takva je naredba.
– Zašto? upitao sam.
– Zbog sigurnosti tvoje porodice.
– Hoćeš da kaţeš da vi nuvate moju porodicu od mene?
– Da, tako nam je naređeno.
Sud je dozvolio da me porodica posećuje pet dana zaredom. Videvši da supruzi i kćerkama od mene ipak ne preti nikakva opasnost, straţari su diskretno napustili sobu za dnevni boravak i za vreme posete stajali u hodniku ispred ulaznih vrata. Zamolio sam sekretara suda da se slikam sa familijom. Dobio sam dozvolu i napravio nekoliko snimaka sa ţenom i kćerkama. To mi je najdraţa uspomena iz zatvora. Bile su to prve fotografije snimlјene u Pritvorskoj jedinici u Ševeningenu. Stavio sam ih na zid moje ćelije broj 111. One su mi, u najteţim trenucima, davale snage da ne klonem duhom i ne dignem ruku na sebe. Jedna holandska televizija htela je da iskoristi boravak moje supruge u Hagu i da s njom napravi intervju. Pristali smo.
– Štaje Vaš muţ radio za vremerata? bilo je prvo pitanje.
– Bio jeu saobraćajnoj policiji. Toje cee što jeradio za vreme rata. Nikad nije bio u logoru Omarska.
– Znači, oeoje cee izmišlјeno?
– Da, izmišlјeno je.
– Zašto je baš Dušan optuţen za to? – Mogao je to biti bilo ko, moj muţ ili neko drugi, samo da optuţe cee
Srbe.
– Toje, znači, čista slučajnost?
-Da.
– Mirjana, prošiv Vašeg muţa svedoči mnogo lјudi. Ko su ši
lјudi?
– Neki su naše komšije, koje ga poznaju, neki ga nikad nisu
videli.
– Pa ne mogu oni tek tako da dođu na sud i kaţu da im jeDuško Tadić tako nešto uradio.
– Mogu. Moţe to da uradi bilo ko.
– Da li je postojao logor Omarska?
– Jeste i sramota je što je postojao.
– Kako se osećaju Vaše kćerke? – Teško im je bez oca. Ali one znaju da je njihov tata nevin i da on ta zla nije učinio.
– Vaš muţje dee godineu zatvoru, kako se drţi?
– Dobro.
– Šta ga drţi?
– Pravda i istina. Drţi ga to štoje nevin.
https://taz.de/l1441280/
Tri dana laganja

Autor i laţni svedok „L” Opačić, za vreme svedočenja u haškoj sudnici
Niko od Haškog suda nije napravio takvu lakrdiju kao Dragan Opačić, mladi Srbin iz Bosanske Bojne, koga je tuţilac gromoglasno najavio kao krucijalnog svedoka koji će nepobitno dokazati da sam ja zločinac koji je u sebi sjedinio sve ono patološko što je karakterisalo Srbe u Pogkozarju prilikom progona Muslimana i Hrvata na rasnim, verskim i političkim osnovama. Svedočenje Dragana Opačića trebalo je da bude zvezdani trenutak haške optuţbe protiv mene. Ispostavilo se, međutim, da je to bila njena najslabija karika. Haško tuţilaštvo potrudilo se da medijima
blagovremeno servira Opačićev iskaz koji je on dao dok je bio u muslimanskom zatvoru u Sarajevu. Javnosti je predstavlјen kao svedok iz prve ruke. Kao straţar u logoru Trnopolјe, gde je radio za platu od 300 maraka, Opačić je, kaţe, svojim očima video mnoga zla koja sam ja kao „komandant logora Trnopolјe”, zajedno sa drugim zlikovcima, činio. Pri tom sam i njega primoravao da utome učestvuje. Opačić detalјno opisuje mnogobrojne seksualne orgije nad mladim Muslimankama u logoru Trnopolјe. On kaţe da smo ih odvodili u nekakve šupe i podrume i tamo silovali. Jedni su ih drţali za ruke, drugi za noge, treći silovali. Onda smo menjali mesta dok devojke ne bi iskrvarile i izgubile svest. To smo, navodno, radili nebrojeno puta. Opačić kaţe da je i on, pod pretnjom smrti, morao da siluje šest mladih Muslimanki. Tadić je, kaţe on, stajao iznad mene i podvriskivao:
Vidi, balinko, kako Srbi mogu da puste krv!
Opačić je ostavlјao utisak čoveka koji ima izvanrednu moć zapaţanja. On daje precizan opis silovanih devojaka i u vezi s tim kaţe:
– Bila je visoka oko 165 centimetara, stara oko 17 godina, imala dugulјasto lepo lice, dutu crnu kosu vezanu u rep, tanke usne, sitne oči i tanke crne obrve. Bila je obučena u crnu trenerku sa crvenom linijom sa strane po nogavicama, dok se gornji deo trenerke kopčao na rajsferšlus. Preko toga imala je zimsku belu jaknu sa po jednim dţepom sa strane.
Navodim još jedan Opačićev opis silovanja u kome sam, kako kaţe on, i ja učestvovao:
– Devojka je bila visoka, nešto viša od mene, 170 cm, mršava, plava, kratko ošišane kose, začešlјane na stranu, imala je oko 18 godina. Na sebi je nosila crne hlače, rol majicu zelene ili plave boje i zimsku jaknu. Dok su je Karajica i Ĉavić svlačili, devojka se opirala. Duško Tadić, izavadio je policijsku palicu i preteći udarao njome o dlan. Govorio je da će je zaklati, ukoliko se ne smiri i ukoliko bude vrištala.
Pucanj u glavu. Opisujući moje sadističke sklonosti, Opačić kaţe da sam silovane devojke terao da se međusobno tuku do krvi.
– Dok su se one međusobno šamarale, kaţe Opačić, mi smo se smejali, dobacuJući:
– Vidi kako se balijke mrze i tuku.
Opačić kaţe da je naređenje bilo da nijedna balijka iz logora Trnopolјe ne sme da ode, a da ne ostane trudna. Onima koji su se iţivlјavali na devojkama dobacivali smo:
– Napravi joj dvojke!
Opačić opisuje kako je od mene dobio naređenje da ubije jednu grupu starih Muslimana, logoraša. U tome mu je navodno „pomogao” i Boško Dragićević:
– Počeo sam da pucam po logorašima, ispalio sam 15 metaka u visini njihovih stomaka. Pucao sam u strahu da Tadić i Dragičević ne ubiju mene.
Opačić detalјno opisuje više ovakvih ubistava u logoru Trnopolјe.
– Jednom mi je Tadić kaţe Opačić naredio da ubijem 10 zatvorenika. Bila me uhvatila nekakva trema i nisam mogao. Onda su se dvojica zatvorenika pobunila. Rekli su da su Tadiću dali novac da ih izvuče iz logora. Tadić je prišao nomenutoj dvojici, izvukao pištolј „tetejac” iz futrole i pucao im u glavu. Tada se okrenuo meni i rekao da preostaloj osmorici pucam u glavu.
Sve je to Opačić ponovio na suđenju u Hagu, vođen veštom rukom tuţioca Granta Nimana. Ispovedao se puna tri dana. Ali ništa od toga nije bilo istina. Moji advokati i ja uspeli smo da ga uhvatimo u laţi i raskrinkamo najveću montaţu Haškog tribunala. Opačić se u sudskim spisima vodio kao svedok „L”. U njegovom dosijeu stajalo da je bio pripadnik Vojske RS, da su ga Muslimani zarobili i zbog ratnih zlodela osudili na deset godina zatvora. Tvrdio je da nema ni
oca, ni braću. Mi smo, međutim, otkrili da su mu otac i brat ţivi i zdravi. Doveli smo ih u Hag i proverili njihov identitet. Provera je bila kao u kriminalističkim filmovima. Opačićev otac Janko i brat Pero bili su s jedne, a on s druge strane tamnog staklenog zida. Na pitalјe da li zna ko su ti lјudi, Dragan je odlučno rekao da ih u ţivotu nikad nije video. Onda su zamenili mesta. Sad su oni videli Dragana, a on nije video njih.
– Poznajete li tog mladića, upitali su istraţitelјi.
– Kako da ne, rekao je otac Janko, pa to je moj sin Dragan. I Pero je potvrdio da je to njegov brat.
Tako je pukla velika bruka, koju će Haški sud pokušati da zabašuri. Uputiće neki protest muslimanskim vlastima u Sarajevu, što su ga gadno nasamarile. Oni, eto, na sve strane rastrubili da u rukama imaju klјučnog svedoka, koji potpuno razara moju odbranu, a ono ispade da je slagao sve što je rekao. Opačić će kasnije ovako opisati svoju odiseju:
– Muslimani su me krajem oktobra 1994. godine zarobili na Treskavici. Bio sam ranjen, iznemogao. Sproveli su me najpre u Hrasnicu, a zatim u Sarajevo, gde su me strpali u neki podrum. Tu su počeli da me ispituju i tuku mokrim konopcima i tolјagama. U proleće 1995. godine izveli su me na sud i osudili na 10 godina robije. Optuţili su me da sam strelјao 23 zatvorenika u logoru Trnopolјe, dvojicu zaklao i silovao 10 Muslimanki.
Opačić kaţe da nikad nije bio u logoru Trnopolјe.
– Posle su došli policajci u zatvor i rekli da imaju dokaze da sam ja pomagao nekakvom Dušanu Tadiću i da smo zajedno u Trnopolјu ubijali lјude. Nikad do tada nisam čuo za tog čoveka. Tukli su me, ubili Boga u meni. Stavlјali mi so na rane, traţeći da potpišem da znam Tadića. Dugo nisam pristajao. Ali kad su rekli da idem u Hag, da svedočim protiv tog Tadića, pristao sam. Palo mi je na pamet da tamo mogu da se izvučem iz muslimanskog zatvora.
I tad je, tvrdi Opačić, počela obrada. Pokazali su mu video-snimke na kojima sam se ja nalazio, zatim logor Trnopolјe i objašnjavali šta treba da odgovori na određeno pitanje.
– Stigli su istraţitelјi iz Haga, Bob Rid i Grant Niman kaţe Opačić.
– Preuzeli su me iz muslimanskog zatvora i odveli u Trnopolјe, na mesto „zločina”. Govorili su mi šta treba da kaţem i to snimali kamerom. Onda su me odveli u Hag. Bio sam potpuno izolovan. Ĉekao sam da me kao zaštićenog svedoka „L” izvedu pred sud. Bio sam bez biografije, bez oca i braće, bez imena i prezimena. Uveli su me u sudnicu. Tada sam prvi put u ţivotu uţivo video Tadića.
Posle se sve otkrilo. Trebalo je da optuţi mene, a optuţio je prlјavu spregu Haškog tuţilaštva, muslimanskih vlasti i medija koji su se utrkivali u opisivanju mojih zlodela. U tome su najdalјe otišli nemački dnevnik“„Bild”, koji me je nazvao „kasapinom od Srbije”, i Nataša Kandić u beogradskom nedelјniku „Vreme”. Velika borkinja protiv govora mrţnje, opisujući seriju mojih ubistava, kaţe da sam Emiru Karabašiću, policajcu iz Kozarca, pre nego što je izdahnuo, urezao na telu četiri slova „S”iako na Haškom sudu za takvo delo nisam bio optuţen, niti je to bilo kada dokazano.
Prlјava sprega

Haški tuţioc Grant Niman ispituje laţnog svedoka „L”
Glavni tuţioc mog slučaja, koji je germanskog porekla, Grant Niman i lјegov istraţitelј iz Amerike, Bob Rid, učinili su sve da u javnosti umanje štetu koju im je nanelo otkriće mog brata Ljubomira i beogradskog istraţitelјa Dragana Petrovića, jer je zaštićeni svedok „L” bio vešto pripremlјen laţov. Za početak je objavlјeno u sredstvima informisanja jedno šturo obaveštenje o tome da je laţni svedok „L” ustvari bio Srbin kog je protiv mene pripremila muslimanska vojnoobaveštajna sluţba iz Sarajeva. Zbog svega toga Sudsko veće je odmah dalo do znanja timu moje odbrane da će optuţbe protiv mene u vezi sa zločinom u Trnopolјu biti povučene.
I pored toga, predsednica sudskog veća, Amerikanka Gabrijela Mek Donald nije propustila priliku da na jednoj od narednih sednica, koja je odrţana u sudu, obezbedi kredibilitet drugih svedoka, javno priupitavši mog tadašnjeg advokat Vladimirofa:
– Ja se nadam da Vi ne mislite da su i svi ostali svedoci laţno svedočili?
– Ne mislim, ali odbrana smatra da bi ovaj slučaj trebalo podrobno ispitati. Odgovorio je Vladimirof.
Na ţalost, glavni advokat tima moje odbrane poverovao je tuţilaštvu Haškog suda, koje je formalno najavilo istragu u vezi sa bivšim zaštićenim svedokom Draganom Opačićem. Ta istraga nikada nije sprovedena do kraja. Zvanično su svi krivicu prebacili na bosanske vlasti, ali samo zbog toga da bi prikrili svoji umešanost u taj slučaj. Iako sam kasnije više puta traţio od tima moje odbrane da se podnese zahtev za sprovođenje zvanične istrage o slučaju Dragana Opačića, to je odlagano u nedogled. Odlagano je sve do trenutka kada je bivši zaštićeni svedok tuţilaštva „L” vraćen iz Haga u Sarajevo, a onda nazad u bosanski zatvor Zenica.
Pre njegovog povratka u Bosnu imao sam priliku da se nekoliko puta tajno sretnem sa Draganom Opačićem u Pritvorskoj jedinici UN u Hagu, jer sam ţeleo da saznam više pojedinosti o načinu na koji je on postao jedan od najvaţnijih svedoka Haškog tuţilaštva. Nakon više tajno sročenih pisama koje smo u zatvoru Haškog suda razmenilii preko jednog pouzdanog zatvorskog straţara, Dragan Opačić mi je obelodanio nekoliko do sada nepoznatnih „činjenica”, koje ujedno predstavlјaju „novi dokaz” o kršenju pravila suda od strane bivšeg glavnog tuţioca Granta Nimana i njegovih saradnika. U nekim od tih pisama Dragan Opačić je između ostalog napisao:
– „Kada sam zaroblјen, prvi put su dolazili u Bosnu iz Tribunala Bob Rid i prevodilac. Bilo ih je još koji su dolazili iz Tribunala sa njim. Dolazeći iz Haga oni su dolazili po mene. Tuţigelј Niman me je čekao u Splitu u pritvoru. Iz Sarajeva su me vodili u Mostar, iz Mostara u Split, a odatle u Zagreb.
Radilo se o tome da je tebe trebalo osuditi kao komandanta logora Trnopolјe. Muslimani su me teretili samo zbog toga da bi tebe osudili, jer su mene kaznili kao maloletnika. Kada sam doveden morao sam pristati da svedočim. Ako ja nebih pristao da svedočim protiv tebe u vezi svih stvari što su počinjene u logoru Trnopolјe, mene bi zbog toga kaznili.
Tuţilac Grant Niman i Bob Rid su mi rekli da su i drugi dolazili da svedoče protiv tebe, da i ja moram, a ako ne budem pristao, da ćeš ti biti pušten na slobodu. Ako ja ne učinim takvu stvar, da će sva krivica biti protiv mene, zbog ubistava i silovanja. Ako pristanem da svedočim, da ćeš ti biti osuđen.
Ţelim ti pomoći i optuţiti Tribunal zbog sebe i tebe, jer su sarađivali sa bosanskom stranom. Oni su me laţno osudili zbog tebe i tada su mi pokazivali tvoje fotografije i video kasete iz Bosne. Ja sam prisilјen da dođem zbog tebe. Ja ti se puno izvinjavam. Nisam ništa ţeleo učiniti protiv tebe. Mi se nismo ni poznavali ranije, a stvari su potekle od Bosanske strane i iz Tribunala. Ako imaš odgovor, napiši da niko ne zna. Ja ti se ponovo izvinjavam i Sretan Boţić.“
U Pritvorskoj jedinici U.N. Den Hag 07. januar 1997.
Od advokata do Sudije
Od